Ostrvo (odlomak)
Oliver i ja našli smo se ispred vrata sobe u kojoj do sada nikada nisam bio. Pitao sam ga da li mogu da uđem i vidim šta tamo ima. Rekao je da mogu, ali da tamo nema ničeg naročitog, već Nora drži u njoj neku starudiju. Bila je to mala soba, sudeći po dimenziji nameštaja očigledno dečija. Lamperija obojena u roze, a po podovima prostirke od belog, mekog krzna. U prozorskom oknu bile su poređane stare lutke i drvene igračke, a ispod njega se nalazio krevet zatrpan izvezenim jastučićima. Kao da se vreme zaglavilo i stalo u ovoj sobi, gde više ništa ne može da ga ugrozi. Oliver mi je objasnio da su generacije majki i baka u njegovoj porodici odrastale u ovoj sobi, a kada su se on i njegov brat rodili, odlučeno je da se napravi mala memorijalna soba, za sve devojčice koje su ovde odrastale.
U dnu prostorije bila su opet nekakva vratanca koja su vodila u pregrađeno, nisko potkrovlje, kao u Oliverovoj spavaćoj sobi. Odškrinuo sam ih i provirio, našavši se licem u lice s ogromnom kamenom figurom golog, mišićavog mladića. Izgledao je kao replika statue nekog rimskog božanstva. Primetivši vinovu lozu u mladićevoj ruci, prepoznao sam Dionisa. Oliver se provukao pored mene u sobu. Izvukao je odnekud iz postolja statue kabl za struju i gurnuo ga u utikač na zidu. Zatim je postavio jednu posudicu ispred mladićevih nogu i pritisnuo dugme koje se nalazilo sa zadnje strane statue. Uperio je kažiprst u mladićev kurac, na čijem vrhu sam primetio otvor iz kojeg je uskoro poteklo vino u posudicu.
– Kako da slaviš sabat bez Dionisa – reče Oliver sležući ramenima, a zatim otpi dobar gutljaj. Dodade mi posudicu da probam malo. Vino je bilo slatko i slabo, ali veoma aromatično.
– Sad samo ne mogu da dokučim da li su ovom momčini bubrezi veoma zdravi ili veoma bolesni – rekoh, brišući vino s brade.
– Verovatno bolesni – odgovori Oliver – vidiš da ništa ne obrađuju, samo prolazi kroz njih.
Kada sam se osvrnuo oko sebe, primetio sam po sobi neke stare stvari, kojima sam mislio da se neću setiti imena i namene. Mislim da su to bile uzde i verige, vratilo i neki istrošeni bakrači. U ćošku se nalazilo par debelih motki i dve-tri zarđale kuke. Odmahujući glavom, Oliver reče:
– Nora stalno dovlači te antikvitete. Valjda misli da može da ih restaurira i proda.
Kada smo krenuli napolje, pažnju mi je privukla komoda pored vrata na kojoj su stajale uramljene porodične fotografije, izbledele i amaterski izrađene. Muškarci na njima sedeli su okruženi ženama i porodicama sa kojima su provodili svoje duge, dosadne živote na ovom golom ostrvu. Svi su u držanju imali neku ukočenost, možda od straha pred mašinom o kojoj ne znaju ništa. Posebno me je zainteresovala fotografija muškarca i žene u ovalnom ramu. Stajali su na livadi svečano obučeni, on u crno starinsko odelo, ona u belu haljinu s dugim rukavima i visokim okovratnikom. Nešto me je nateralo da bolje pogledam. Ostao sam potpuno zapanjen kad sam shvatio da na toj slici vidim sebe. Kako je to moguće kada nikad ranije nisam video tu ženu, niti sam ikada bio na toj livadi na kojoj stojimo zagrljeni? Držao sam je oko struka, ona mene oko vrata, zaljubljeno privivši obraz uz moj. Oliver mi je prišao s leđa i naslonio se na moje rame.
– Vidi koliko ličiš na mog oca ovde – reče tiho, tik kod mog uva.
– Venčanje?
– Zamisli koliko je bilo skromno. Tu u dvorištu. Nekoliko stolova i prost ručak za familiju i nekolicinu prijatelja. Jedan od njih je svirao harmoniku, a očev kum je bio violinista, i to im je bila sva zabava te večeri. Kada su se gosti razišli, njih dvoje su seli u čamac i celu noć plovili uz obalu. Prekosutra su se već vratili svojim poslovima.
– Da li ste bili bliski, ti i tvoj otac?
– Kako se uzme. Voleo sam ga i mislim da je on voleo mene. Ali čini mi se kao da je za njega ta ljubav bila sticaj okolnosti. Da nikad nije imao mene i brata, ili da je živeo na drugom kraju sveta, opet bi, nekim drugim sticajem okolnosti, našao nekoga da voli. Čini mi se da je imao emocije za nas samo dok smo mu pred očima. Kad nas nije bilo u vidnom polju, kao da za njega nismo više ni postojali.
– A majka?
– Majka je uvek majka – reče Oliver, sa jednim sitnim drhtajem u glasu, a zatim napusti sobu.
To što je rekao za svog oca, nateralo me je da se setim svog. I da se setim neredovnih, ali kada se sve uzme u obzir, ipak upornih odlazaka kod njega, kada bismo sedeli u dnevnoj sobi stana u kojem sam odrastao. Pričali smo malo, ustegnuto i nekako obazrivo, kao da bismo nepažnjom pri odabiru reči mogli lako da povredimo jedan drugog. Uglavnom bismo gledali televiziju, kada bi puštali stare filmove ili fudbal, pušili bismo njegove gorke, jeftine cigarete i pili votku koju je držao kraj kreveta. Sećam se da mi je kao malom uvek bilo čudno kako mu se ponašanje menja samo od toga što pije vodu iz flaše. Kada sam se odselio, nastavio sam da ga posećujem, svaki put odlazeći od njega nesvakidašnje iscrpljen. Godinama sam to radio. Sve do njegove smrti. I nikada niti jedan susret nije uspeo ni za milimetar da nas zbliži. Zauvek smo ostali otac i sin koji čvrsto drže svoje pozicije sa kojih smo se mogli samo nemo posmatrati. Nikada čuti. Nikada razumeti.
Voleli smo jedan drugog, pobogu, bili smo otac i sin. Ali kakva je to uboga ljubav bila. Njegova začepljena alkoholičarskim sebeljubljem i duhovnom lenjošću. Moja zagrcnuta dečačkom isključivošću i osuđivačkom malodušnošću. Godinama smo, s vremena na vreme, tako sedeli nekoliko sati, na metar–dva jedan od drugog, a ipak beskrajno daleki i nesrećni. Kada njega više nije bilo, tako sam nastavio da se osećam samo ja.
Danilo Lucić, “Sazrevanje modrica”, Arete, 2021.
