NEKAKVA GREŠKA
Prvog toplog dana te godine, dvojica muškaraca šetala su obalom. Počevši od jedne okuke blizu ušća Save u Dunav, duž šetališta bile su postavljene zaštitne žičane ograde, zbog građevinskih radova na renoviranju pešačke staze. Jedan od one dvojice bio je sedokos, mršav i izboran, drugi je imao crnu kosu, bio punačak i malo niži od svog prijatelja. Ali obojica su bila rođena iste godine. Hodali su polako i zastajkivali često da bi pričali o stvarima koje su im usput privlačile pažnju.
Sedokosi muškarac je kod okuke zastao i izgledao kao da mu je sva pažnja posvećena izučavanju načina na koji su žice uvijene u prvom panelu ograde na koji su naišli. Dodirivao je prstima polako, ispitivački metalne strune, približivši lice veoma blizu ogradi, kao da otkriva neke veoma sitne detalje. Drugi muškarac je u to vreme već bio primetio da je nešto obešeno o jednu od nižih grana obližnje žalosne vrbe.
– Šta je to? – sedokosi muškarac se obratio svom punačkom prijatelju, ne prestajući da zagleda žičanu konstrukciju pred sobom.
– Kapa – odgovori punačak čovek.
– Lepa je.
– Da, baš lepa kapa – potvrdi debeljko, leđima okrenut sedokosom čoveku, tako da nije mogao znati da on uopšte ne gleda kapu koju je ovaj otkrio.
– Od čega je?
– Pliš, rekao bih.
– Pliš?
– Da, crni pliš.
– Ah, pa pliš je lep materijal.
– Jeste.
– Mora da je to lepa kapa kada je od crnog pliša – reče sedokosi muškarac, neprestano pokušavajući palcem i kažiprstom desne ruke da odvije jedan kraj žice koji je virio.
Tada je osetio nešto iza sebe, ali odmah mu je bilo jasno da nema načina na koji bi ikome objasnio šta je to osetio. Zato je odlučio da ostavi nakratko žicu kojom se bavio i vidi šta se to dogodilo iza njegovih leđa.
Ugledao je iznad sebe anđela uništenja. Njegova odora bila je bela, a oklop mu se blistao hromiranim sjajem. Glava mu je bila prekrivena uvojcima vijugave plave kose, a krila sjajna i sa gustim perjem. To perje, međutim, nije izgledalo kao ptičje, niti je bilo nežno i meko, onako kako je bog zamišljao da će biti ljudske duše. Svako pero bilo je blistava oštrica i dok se anđeo uništenja njima održavao u vazduhu, mogla se čuti metalna zveka praćena odsečnim, brzim zasecanjem vazduha.
Sedokosi čovek je pogledao svog punačkog prijatelja, koji se i dalje neometano bavio lepom kapom od crnog pliša koja je visila sa grane žalosne vrbe. Po tome je znao da jedino on vidi anđela uništenja. Ipak, sedokosi čovek nije mogao da vidi lice lebdeće prilike nad njime, pošto je anđeo uništenja gledao nekud u suprotnom pravcu. Činilo se da gleda nove, skupocene građevine koje su u proteklih nekoliko godina nikle nedaleko od reke. Delovi kalemegdanskih zidina ukazivali su se u daljini, između redova tih zgrada. One su se veoma razlikovale od grubog, sivog kamenja prastarog utvrđenja prošaranog zelenkastom mahovinom. Iza tamnih prozora višespratnica izgledalo je kao da nema nikog živog.
Anđeo uništenja tada se okrenu ka sedokosom čovek, a ovaj ustuknu. Krilato biće glavu je pomeralo sporo i mehanički ravnomerno. Nije bilo moguće ne primetiti da su mu oči krute i nepokretne, kao u sove. Međutim, najstrašnije je bilo to što su te oči ličile na dve užarene kugle koje je neko zabio u očne duplje na lepom, glatkom anđeoskom liku. Žute zenice izgledale su poput dva usijana prstena utisnuta u krvavo crvene lopte. Usne su mu bile rumene i pune, ali kada ih je rasklopio, videlo se da anđeo uništenja ima šiljate, smeđe zube. Iz njegovih usta pokuljao je glas koji je čas zvučao kao da se čelik tare o čelik, čas kao da neko teško staklo pada na pločnik i rasprsnjava se, čas kao da neko noktima grebe hrapav beton. Nizovi reči, mahnitih i nepovezanih, bili su daleko od bilo čega što bi se moglo nazvati rečenicom, a sedokosi čovek nekako je razumeo samo ove: most, poslednji, pšenica, narod, vremenima, mater svoju i prvi. Zatim je, nakon tih reči od kojih se zemlja tresla, začuo jednu glasnu misao, koju neočekivano kao da je izgovorio neko veoma star, rastrojen i tužan:
Ako je Bog mera smrti, onda niko od nas uveliko nije živ.
Nad glavom anđela uništenja ukazao se oreol, svetleći usred bela dana upadljivo jarko i šareno, poput neonskih reklama na bulevarima u toplim, vedrim noćima. Diskom su mu se pretapale nijanse zelene, magente i akvamarin plave, a njihov odsjaj slivao mu se preko čela i visokih, ukočenih obrva. Anđeo uništenja skupio je ramena i uvukao glavu među njih, a prsti sa dugačkim noktima zgrčili su se u vazduhu, ličeći na prste ranjenika koji od bolova gubi kontrolu nad telom.
Sedokosi čovek se malo pribrao, pa je pogledom potražio svog punačkog prijatelja. Primetio ga je sekund pre nego što će njegova dežmekasta, spora figura nestati iza bedema nakon koga se staza uvijala uzvodno. Zatim je vratio pogled na anđela uništenja, u čijem se držanju i izrazu lica doslovno ništa nije promenilo. Dok je tako nepokretan lebdeo nad tlom, ličio je na mehaničku lutku koja se pokvarila.
Sedokosi čovek se od nečega u ovoj nesvakidašnjoj krilatoj prilici ražalostio. Hteo je da mu priđe i pogladi mu stopalo, ali odmah je posumnjao da bi se to anđelu uništenja svidelo. Zato je korak po korak krenuo da se udaljava od njega, pokazavši kažiprstom na anđeoski oreol. Kratko je rekao – I vi imate lepu kapu – a zatim pohitao za svojim punačkim prijateljem, koji iako punačak, zapravo uopšte nije bio spor. Anđeo uništenja se i dalje nije pomerao, samo je sada svoj strašan pogled upirao u praznu obalu i mirnu reku.
Na šetalištu se ubrzo pojavila mlada žena koja je u kolicima pred sobom gurala svoju ćerku. Pogled anđela uništenja se najednom otkočio i počeo da ih prati. Kada su mu prišli blizu, ukazao se devojčici. Počeo je ponovo da izgovara reči onim zemljopotresnim, neslušljivim glasom. Međutim, dete nije moglo da razume reči, pa se od anđeoske prilike i buke koju je pravio samo uznemirilo i glasno zaječalo. Pošto još uvek nije bilo ovladalo govorom, nije moglo svojoj majci da objasni šta je izazvalo njenu uznemirenost. Istini za volju, ne bi ni imalo smisla da joj išta objašnjava, jer majka očigledno nije mogla da vidi anđela uništenja. Ona se nadvila nad dete u kolicima, počela da mu tepa i guguče, ne bi li ga nekako umirila. Svejedno, njena ćerka nikako nije mogla prestati da glasno plače. Majka je odlučila da nastavila dalje, gurajući i ljuljuškajući kolica i neumorno izgovarajući drage, meke reči.
Anđeo uništenja se ponovo ukočio i gledao za njima neko vreme, dok mu nisu nestale iz vidokruga. Lebdeo je tako još par trenutaka, nakon čega je jače zalepršao krilima koja su stvarala zvuk nalik zveki ukrasa teškog, kitnjastog lustera na promaji. Okrenuo se u vazduhu i nestao u pravcu novih građevina sa tamnim, nemim prozorima. Dok je leteo ka njima, više se nikome nije ukazao.
Fotografija: Radmila Vankoska
