Njena majka nikad ne prolazi kroz ovu ulicu
Smrt nas je čekala oslonjena grubim laktovima na beli stolnjak. Pljuckala suncokret u dlan, lizala so sa vrhova prstiju, nepozvana šaputala: „Celo podzemlje oko luke je puno pacova. Zimi ostavljaju bezbroj tragova na snegu. U tvojim snovima hodaju uz zidove mračnih soba, zadržavaju se u ćoškovima, izviru i lagano približavaju.“
Pratila nas je, podsmevala se i dobacivala: „Glodari sanjaju o betonskim konstrukcijama, nepreglednim visećim magistralama. Svaki put i svaki stub nose latinski naziv i broj. Niko se ne vozi po sjajnim nadvožnjacima. Nakon mišije revolucije, repovi i zubi će pozdraviti sunce, vi ćete puzati u prljavim hodnicima.“
Stari pas me je izvodio iz kuće i oslobađao karantina. Pratila sam ga ispod krošnji i oko žbunja jorgovana. Smrt ga je zastrašivala: „Pseća noćna mora počinje u vodi. Plivaš oslonjen na nejasnu sklisku tvar i vidiš se.
Samom sebi mašeš repom sa obale.“
Trudili smo se da prema njoj budemo prijatni. Zakucali osmeh ispod jagodica. Zategnuli zarđale šrafove maski da ne popuste. Sletala je na granje kao vrana i gađala nas kostima. Drvenim bojicama iscrtavala umrlice u novinama. Uporna kao noćni kašalj pre nego što se spusti na pluća. Otimala prekrivač. Golicala tabane. Vukla nas za repove. Krala igračke, davala im nova imena, kidala glave, zakopavala ih.
Pas i ja smo podneli žalbu protiv Smrti.
Na prevaru smo je prijateljski uhvatili za ruku. Nasmejanu poveli do luke. Iz reke je umorno izranjalo čudovište puno mraka. Sa njegovih rutavih leđa, sva od blata, ljutito je vikala njena majka.
