Umirem u avionu. Listam novine. Lice beskućnice na naslovnoj strani. Obesila se na trgu Rinek. Malo pre svitanja, njena stopala zaljuljala su se iznad pločnika.
Mrtva u dobro skrojenoj haljini sedim na neudobnoj stolici. Brojim udahe i izdahe. Krišom izuvam cipele. Mehurići poigravaju u plastičnim flašama. Naspram mene red čvrsto prekrštenih ruku. U smrti sam nepobediva. Predajem se histeričnom samopouzdanju. Dok na sastanku iznosim detalje savršene ponude i idealnog rešenja, pitam se koje je drvo izabrala. Sestra i ja smo se igrale pod žalosnom vrbom čije su se grane naginjale do zemlje, tanke kao šibe. Njima bismo obmotale plastične vratove barbika da bi noću plesale sa vetrom. Na izlazu iz sale se čvrsto rukujem. Osmeh je prikucan za obraze, tačno ispod jagodica.
Ispred hotela u Vroclavu dajem cigaretu mladoj prosjakinji. Ona pravi špagu stojeći. Nogu naslanja na zlatni stub hotelske terase. Nasmejana i uporna, na vrhovima prašnjavih prstiju objašnjava kako u mraku vežba levitaciju, jahanje konja naopačke i gutanje vatre. Ako imam šibice, pokazaće mi kako moj plamen brzo utihne na njenom vlažnom jeziku.