Avgust mjesec poezije
Tokom pet sedmica mjeseca avgusta i koji dan septembra, portal Strane vam predstavlja poeziju po izboru književnika-selektora, za pet država regiona. Selektori su napravili izbor od sedam savremenih pjesnika čija im je poetika u ovom trenutku najbliža.
Selektor za Srbiju je književnik Enes Halilović.
KOD KOGITO ZAPREMINE
Sugerisao mi je
Posredno preko Petra Vujičića
Zvanog popoljačeno Pjotrek
Pri izradi teksta, najviše pažnje obratite
Kako da bez retoričkog kićenja
Povežete detalje između sebe
Konkretne i apstraktne
Pa i kad se oni, zbog opasne blizine
Ponašaju kao pas prema mački, mačka prema mišu
„ Tamo neki Ciceron“, pri poseti Tuskulu
Nema trijumfalnog dočeka
Tamo neka ogovaračka usta građana
Preko čijih uzvika treba da se nasluti
Vladanje i protivurečnost vladanja
„Neću se više držati nikakvih spisateljskih planova“
Želim svesno da osetim dubinu svoje propasti
Tamo neki letnjikovac sa senikom
Otpijanje vina, grickanje kolačića
„Najzad ću moći kao i ostali amateri
Da pišem u skladu sa osećanjima Prirode“
To znači nepristrasno…i stalno
To znači osećaću se da sam stalno živ
Povremeno samo začaravan neveličajnom i dosadnom
Sudbinom porodičnog mita –
Ponukan „ tragom intuicije (moj navod)
Bla, bla, bla, pranjem krvavih fleka sa odeće mnogih pokolenja
I on je, kao i ja, mešanac u rodoslovu, glosolog
Željan muške privatnosti
Prilično rezigniran učinkom istorije
Izuzme li se prometejski recept za krađu vatre
Saosećanje, zbog povezanosti, sa vezanim lopovom za stenu
I čuđenje kako se njegova džigerica obnavlja posle svakog kljuvanja
Već ubeđen da je džigerica kao organ – hašiš za nesavršeni razum
Sa prevashodnim zadatkom da uspavljuje stvarni bol skupljen u lobanji
Odakle ga nervi pravilno raspoređuju na sve delove tela
Koje kad umre ponovo oživi i oživljeno opet umre
U oba slučaja to telo zvanično pripada njemu
A nezvanično celom narodu
No, da rezimiramo, u maniru njegove britke ironije:
Zaslužio je Zbignjev Herbert da bude apsolutno mrtav
Da mrtviji ne može biti
To jest, zauvek slobodan u onoj meri koliko je slobodna
I njegova domovina Poljska.
RATNE KOKOŠKE
Stoje, na prsima ili leđima mrtvih, poređanih ili
Razbacanih po seoskim dvorištima i voćnjacima
Stoje ponosno, po ceo dan i smenjuju se nalik gardistima
I s ponosom ih, povremeno kljucaju, a ovi mrdaju
Kao da se brane što ih neko otkopčava i gole buši
I onda, kad u zoru snesu jaja u meka udubljenja pazuha
To su prava, domaća, prirodno glazirana, bez grama koncentrata
Prepuna belančevina i proteina, nekoliko vrsta minerala
I sočnih trauma iz mozga, to su najbolja, neprikosnovena jaja
Za čuvenu balkansku kajganu, i kako joj odoleti možeš, a gladan si!
OBILAZIM UČENE POLOGLOTE BEOGRADA
Bez ideje kako da se izvučem iz lavirinta maternjeg jezika
Kao što sam se izvukao iz očevog, bekstvom od njega
Odnedavno mi se događa, nimalo slučajno
Susrećem sebe spašenog, takoreći uskrslog
Na nekoliko stranih jezika, i na japanskom
Ali kao da sam upao u novi lavirint, zamršeniji od prethodnog
Trčakaram po gradu, posrćem, najumornije šepam-šepesam
Žalosnije od Bodlerovog albatrosa
Klatim se pocepanih krila, sprdnja od kralja azurnih visina
Obilazim učene poliglote, kljunom udaram o njihova vrata
I molim da mi prevedu nazad šta sam doista prethodno rekao
I objasne da li će to što sam rekao
Preživeti skupa sa mnom, ili će otići u vetar
I objašnjavam da nisam baš sve što me tišti mogao da kažem
Nešto sam zadržao u ustima, jezikom za zubima
Da ne istrčava napolje, da me ne dovodi do nemoći
Ako se kojim slučajem, zbog nerazumevanja samog sa sobom
Ponovo nađem u starom lavirintu jezika
Ponovo sa Ikarovom idejom o izbavljenju iz njegovih mračnih hodnika
U pouzdanju da će mi od sveg otpalog perja jedno ipak pomoći?
BOKSERI
Dobro je, još se držimo uspravo
Kako-tako, ali držimo
Nema predaje, koketiranja
Sa slabijim delom vlastite prirode
Nema podklekivanja
Klaparanja razdešenih zglobova
Padanja u nokdaun
Pljoštimice, ili na leđa
Ili, zbog ošamućenosti
Od serije aperkata i pleksusa
I direktnih udaraca u čelo
Nema prostiranja po podu, bauljanja
Da se nađe otkinuti nos
Ili gumeni štitnik za zube
A često i precvikani jezik
Odbačen pod noge publike
Među ispljuvke i otpatke semenki
Dobro je, izguraćemo do završnog gonga
A i zašto da ne izguramo
Jer još uvek nema izričitih zahteva
Da treba da očvrsnemo reči
Da ih kalficiramo
Niko nam nije naredio
Da od njih napravimo čelični obelisk
Kome ni kramp, ni dleto ne mogu ništa
Ni čekić, ni presa
Ni pajser za izvaljivanje sefova
A ni povezani štapini dinamita
Za miniranje stena
Za vodeno leglo buduće hidrocentrale
Pa šta ako ponekad i doviknemo
Stegnuti u klinč od koga pucaju rebra
A poslednji klobuk vazduha prska u ulubljenim plućima:
Ljudi! nismo više orni za borbu
Vidite li na šta ličimo
Ovako pomodreli od batina
Ovako odrani, kao meso za biftek
Ovako samleveni za ćufte
A tek dolazi ono najgore
Kad nam, između podbulih kapaka
Kroz razmaknute zavese krvi
Pažnju privuku prekrasni damski šeširi
Koji štite glave- cvetove od vrelog sunca
Ne zna se koji je lepši i poželjniji
I još nam namiguju izazovno
Šaljući nam poljubac sa nakarminisanih usana
Sudijo, počni da odbrojavaš kraj meča
Treneru, bacaj peškir
Pomoćnici, brzo sa sunđerima
I sprejevima za imobilizaciju
Dobro je dok još možemo da preduhitrimo
Ono prebacivanje tela u bolnička nosila
Ili crni kombi mrtvozornika
Koji čeka ispred arene
Neugašenog motora
Sa sandukom naše tačne veličine
I za rukavice pri dnu nogu
Da se odmah zna čime smo se bavili
Kad se budemo prijavljivali.
IZ „ MEGAFONA“
Lepa i privlačna bila si, demokratijo naša dražesna
Hitao sam za tobom gde god bi se pojavila, pratio te,
Čak i kad si samo obećavala ono najmanje – pravo na snove
Ali, trenutak kad si počela da popuštaš
Kad si počela da posrćeš, možda drogirana
Možda ucenjena grehovima iz doušničke mladosti
A možda i ohlađena, zbog umora
Od neprestanog zavođenja bednih, ili posramljena
Kad si počela da trguješ svime i svačime, u ime nakupaca
Iz Parlamenta. Kad si, odjednom preko noći, postala
Vlasništvo nekolicine lažnih proroka
Koji su druženje sa tobom pretvorili u onanisanje nad tobom
Tada si mi se stvarno zgadila, a i samome sebi sam se zgadio
Što sam postao neodlučan, što te nisam
Potpuno odbacio, kad si mi pokazala srednji prst
Nego sam ponovo pristao, i zbog uspomena na borbu da te branim
I tvog bekstvo iz borbe, da svoj život opet namirujem gorčinom
Sa osećam kako ga veličanstveno gostim ničime!
(Napomena: Selektor za Srbiju, Enes Halilović, birao je isključivo autore rođene do 1960. godine)
