Imate li nekih posebnih zahtjeva i detalja u vezi smještaja, o kojima bismo trebali povesti računa, pitala je u pismu ženska iz organizacijskog odbora književnog festivala.
Odgovorio sam da imam. Napisao sam da me u sobi obavezno čeka volunterka, nipošto mlađa od trideset niti starija od četrdeset.
U sobi me je čekao televizor. Na ekranu je pisalo: WELCOME MR. EDVARD POPOVIC. Bio je tu i klima-uređaj. Zujao je kao udaljena zubarska bušilica.
Inače, cijela se stvar događala u kazalištu, taj festival. Druge večeri došao je red na mene. Sjedio sam za stolom na bini i čitao. Vidio sam publiku. Mlađa ekipa, uglavnom. Neki su dobacivali. Nisam razumio što dobacuju, pa sam i ja mrmljao, psujući ih. Uglavnom – komunicirali smo, i to je bilo u redu.
Poslije čitanja, u predvorju, prišla mi je neka ženska. Pušila je. Brzo je potezala i odbijala dimove. Ruke su joj se tresle. Iz njezinih nemirnih očiju virilo je ludilo. Ludilo i nesreća.
Zdravo, rekla je.
Zdravo, rekao sam.
Hoćeš s nama na piće?, upitala je ispalivši pogled nekamo iza mojih leđa.
S vama?, osvrnuo sam se.
Moj prijatelj čeka vani, rekla je.
Nema problema, rekao sam.
Stavila je cigaretu među usne i pružila mi ruku.
Klara, rekla je.
Dlan joj je bio hladan i vlažan.
Vani je čekao taj momak. Dečko kojeg inače ne biste primijetili na ulici. Jedan od onih kameleonskih tipova koji se vječno stapaju s pozadinom. Ovaj se upravo stapao s poderanom fasadom kazališta. Klara se nije potrudila upoznati nas. Lokalni običaj, izgleda, kao ono podrigivanje u Japanu. Pošao sam s njima. Gost si festivala i malo ljubaznosti neće te ubiti. Budi pristojan prema domorocima, razgovaraj s njima, pokaži da nisi arogantna pizda, razumijete što hoću reći.
I tako, hodali smo. Kroz ulice je puhao jak vjetar. Dolazio je iz Sibira, s Baltika ili nekog takvog mjesta. Ipak, ulice su bile pune ljudi. Šibali su amo, tamo. Pokretalo ih je neko jako gorivo, i činilo se kao da svi imaju neki cilj. Ja pojma nisam imao kamo idemo. Nije me ni zanimalo. Isto tako, ništa me nije pokretalo, neka energija koju noć ubrizgava u mišiće. Što se toga tiče moji tankovi bili su prazni. Ali, tu je bila Klara. Zakačila me je pod ruku i teglila za sobom. Iza nas je tapkao onaj tip.
Klara je na sebi imala kratku jaknu i traperice do kukova. Između rubova hlača i jakne otkrivao se pojas napete, glatke kože, s ispupčenim trbuščićem i rasplesanim kukovima. Kad jednom pokraj vas prođe tako odjevena ženska, a vi se okrenete za njom i pomislite: Isuse, glupača, smrznut će se, to znači da je s vama gotovo, da ste zreli za otpad. A ja sam upravo razmišljao o tome, kako će sigurno gadno ozepsti, Klara, srediti bubrege, pluća i tko zna što sve ne. Nije, međutim, izgledalo da nju to imalo brine.
Kako ti se sviđa ovde?, upitala je.
Hladno je, rekao sam.
Vroclav je lep grad, rekla je.
Zar ti nije hladno?, upitao sam.
Zašto bi mi bilo hladno?
Prošli smo kroz neki park, pa preko mosta. Dolje, u vodi, ogledao se mrak. Pa još kroz neke ulice, i konačno smo stigli. Ušli smo u neki kafić. Opremljen namještajem s otpada, zidova oblijepljenih starim plakatima i posterima, sa svijećama na rasklimanim stolovima, taj te kafić vukao za rukav i urlao: Budi opušten! Osjećaj se dobro!
Mrzim takva mjesta.
Kako ti sviđa kafić?, upitala je Klara.
U redu je, rekao sam.
Najbolje mesto u gradu, stalno smo tu, rekla je.
Kužim, rekao sam.
Kužim?, namrštila se. Ne razumem tu reč.
Znači – razumijem, kapiram.
Aaa, rekla je.
Naručili su pivo. Frajer je uz pivo naručio i votku. Ja sam naručio negaziranu mineralnu.
Nećeš pivo?, pogledala me sumnjičavo.
Ne, rekao sam.
Ako ne voliš pivo, uzmi votku, rekla je. Zubrowka je odlična.
Ne pijem alkohol, rekao sam.
Ne piješ alkohol!?
Ne.
Ma daj, rekla je, svi pisci piju.
Ja ne pijem.
Zakikatola je. To me je zasmetalo. Cijela stvar mi je počela ići na živce. Što ja radim s njima? Zašto nisam otišao u hotel? Zar sam pomislio da me je pozvala van da me povali?
Nisam, jebiga, zašto bih to pomislio? Ženska ti priđe, sva ustrtana, živčana… To baš i ne sliči na pripremu terena za zavođenje, ne. Zapravo, u prvi mah sam, gledajući je onako histeričnu, pomislio da je neka iz katoličke mladeži, i da će sad reći koju o jeziku mojih priča. Premda, statistički gledano, u svakom gradu ima barem jedna koja sanja o tome da povali tipa poput tebe. Ali ovo nije bio taj slučaj. Sigurno nije. Osim toga, na mojem čelu već dugo piše: SJEBAN! KARAMBOLIRAN! IZVAN UPOTREBE!
Frajer je rekao nešto. Klara mu je odgovorila. Zagledao se u me. Pogled mu je bio miran, zamućen, odsutan. Onda se vratio svojoj votki i svom pivcu. Pio je i gledao preda se. Više ga nisam zanimao. Počeo mi se sviđati.
Pričaj nešto, rekla je Klara.
Što?
Nešto interesantno. Mora da vodiš interesantan život.
Ovo postaje sve napetije, jebote. Ispada da sam ja tu neki govorni automat. Džuboks pun zanimljivih priča, i da me zato pozvala. Da je zabavljam. Ja sam jebeni klaun u nekoj rupi u Papalandu.
Moj život je zakurac, rekao sam.
Nasmijala se. Kurac je, izgleda, čarobna riječ ovdje. Mantra za podizanje raspoloženja. I publika se smijuljila svaki put kad bi čula kurac, ili pička, ili jebanje. Krajnje je vrijeme da izbacim te riječi iz svojih priča. Što će mi to? Čak se i ovaj tip trgnuo kad je čuo tu riječ. Pogledao je Klaru. Rekla mu je nešto. Okrenuo je glavu prema meni i rekao nešto.
Kaže da studira šumarstvo, rekla je Klara.
Super, kimnuo sam mu.
I on je kimnuo.
Nisi baš pričljiv, rekao sam.
Pogledao je Klaru. Prevela mu je.
Zamislio se.
Moje misli, počeo je na engleskom, i moje riječi, daleko su jedne od drugih.
Znam taj osjećaj, rekao sam.
Ponekad dugo razmišljam o nečemu, rekao je, i kad konačno pronađem prave riječi za to, učini mi se da to uopće nije važno.
Imalo je smisla to što govori.
Osim toga, nisam još dovoljno popio, rekao je. Votka mi razveže jezik.
Otpio je gutljaj votke i zalio ga pivom.
Nije li to opasna kombinacija, rekao sam, votka i pivo?
Votka bez piva, lova u vjetar, rekao je.
Svidjelo mi se to što je rekao.
Mudar si ti, rekao sam.
Ruska poslovica, rekao je.
Da, Rusi se razumiju u te stvari, rekao sam.
A ti stvarno ne piješ?, pogledao me je u oči.
Ne.
Ne sličiš na nekoga tko ne pije, rekao je.
Ne? Otkud ti to?
Tvoje oči i lice, oni govore da piješ.
Lažu, rekao sam. Više ne pijem.
Problemi?
Umorio sam se, rekao sam.
Razumijem, rekao je.
Pa smo utonuli svatko u svoju šutnju. Ali, Klara nije odustajala.
Ako tvoj život, kažeš, nije interesantan, onda verovatno znaš mnogo interesantnih ljudi, rekla je.
Ma kakvi, rekao sam. Dosadni su mi interesantni tipovi.
Dosadni su ti interesantni tipovi?
Da.
Ta rečenica nema smisla.
Nema, rekao sam nervozno.
Izmaknula se i nakrivila glavu.
Šta si nervozan?
Nisam nervozan.
Znam, rekla je, smeta te što govorim srpski.
Jebe mi se za to, rekao sam.
Studirala sam srpski, rekla je.
Odlično, rekao sam.
Čula sam da Hrvati ne vole Srbe.
Hrvati nikoga ne vole.
Nasmijala se.
U svakom slučaju, rekla je, mogu više da razumem, nego da kažem.
Dobra si, rekao sam. Obično je stvar obrnuta.
Ne razumem, rekla je.
Nije važno, rekao sam.
Dvoje se popelo na binu u dnu kafića. Punašna žena u crvenoj haljini i tip s gitarom. Žena je nešto pričala, a onda je počela pjevati. Neku baladu. Vjerojatno nešto o smrti voljenog, o neizlječivoj bolesti, ili nekoj takvoj stvari. Neko standardno slavensko sranje u svakom slučaju, uz koje se dobro cuga i tuli, a na kraju sve završi makljažom.
Ovdje nije izgledalo da će tako završiti. Škvadra im je fućkala, dobacivala, smijala se, ali nije bilo neke jače agresije u zraku. Debela je očito navikla na takav prijem, samo se smiješila i pjevala. Klara je utihnula. Pila je treću ili četvrtu kriglu, nisam baš brojao, i zamislila se nešto. I šumar je kunjao. Kad su ovi završili, uzdahnula je.
Verujem u ljubav, rekla je.
Naravno da vjeruješ, rekao sam.
Čovek mora da veruje u nešto.
Kako tko, rekao sam.
Ljubav je kao vetar, rekla je. Ne možeš da je vidiš, no kad te dohvati, nosi te kao suvi list.
Ruska poslovica?
Ne, rekla je sanjarski, to je moja misao. Nego, u šta ti veruješ?
U svašta pomalo.
Hoćeš pojebati moju curu?, upitao je šumar iznebuha.
Tvoju curu?
Da, moju curu.
Malo sam razmišljao o toj ponudi.
Ne znam, rekao sam konačno.
Dobra je, rekao je.
Vjerujem ti.
Evo, pogledaj je, pokazao je na Klaru.
Budala, rekla je ona. Ne slušaj ga.
Okrenula se prema tipu i ispalila u njega rafal škripavih, bijesnih riječi. On se nije obazirao na nju.
Onda?, gledao me u oči.
Hvala, ne bih, rekao sam.
Ne sviđa ti se?
Previše priča, rekao sam.
Nasmijao se zadovoljno. Klara je pocrvenjela.
Istina, previše priča, rekao je. To je njen najveći problem. Ne zna prestati. Uvijek ima nešto za reći. Ne gleda, ne sluša, ne osjeća, ne razmišlja, samo priča. Muti mi se u glavi od njezinih riječi.
Mahnuo je konobaru. Naručili su još piva, plus votku za šumara. Ništa nisam naručio. Ne možeš popiti pet bočica mineralne vode, ne? Ne možeš ni dvije. Glupo je. Ajmo još po jednu mineralnu, pa ćemo doma!
Znaš zašto te je pozvala s nama?, upitao je šumar.
Ne znam.
Ne znaš?
Ne.
Da me učini ljubomornim.
Šuti, rekla mu je.
Da, rekao je. Pozvala te je da me učini ljubomornim.
Klara je nešto brbljala na poljskom. Šumar se nije dao smesti.
Sinoć mi se nabacivala jedna, rekao je.
Klara je frknula.
Ona je poludjela, pokazao je glavom na Klaru.
Otišao je s njom u hotel, rekla je ona. A video si je, uopšte ne sliči na ženu.
Tko to?, upitao sam.
Ma ona pesnikinja iz Engleske, rekla je gorko.
Mogao sam razumijeti Klaru. Bila je na festivalu ta ženska… U redu, ružno i lijepo, to su vrlo zeznute stvari, teško je tu povući neku liniju, ali ta ženska… Za takve stvarno treba imati petlju. Počeo sam se sve više diviti ovom tipu.
A što je najlepše, rekla je Klara, otišao je s njom samo zato što je ova strankinja, i što je pesnikinja. Misli da je to nešto… posebno.
Popio sam joj sve iz mini-bara, rekao je šumar, i onda se više ničega ne sjećam.
Ali ja ga ipak volim, rekla je Klara. Ne mogu da si pomognem. Tako je to.
Odvedi je, rekao je šumar umorno. Imaš moje dopuštenje. Zaslužili smo to, i ja, i ona, i ti. Odi s njim, pogledao je Klaru.
Ona je šutjela. Samo je zurila u svoju kriglu. Šumar je okrenuo glavu od Klare i gledao nekamo prema šanku. Bilo je vrijeme da se ode. Pokupio sam se otamo. Nisu me ni pogledali dok sam odlazio.
Hotelski bar još je bio otvoren. Sjeo sam za šank i naručio čaj od mente. U dnu šanka sjedio je neki debeli tip. Klatio se naprijed-natrag i govorio nešto u kriglu piva, nekakve tajne, cugerske formule.
Bliže meni sjedila je neka žena. Bila je lijepa. Promatrao sam je. Nisam mogao skinuti pogled s nje. Nešto se događalo na njezinom licu. Iz kože joj je izviralo nešto, nekakav vedar sjaj, mladenačko treperenje slično vrelom zraku iznad asfalta, koje su u istom trenutku žedno gutale bore. Imala ih je poprilično, na čelu, oko očiju i usana, oštrih, dubokih bora. Pušio sam i promatrao borbu na njezinu licu. Mladost tu nije imala nikakve šanse, više ne. U jednom trenutku okrenula se i pogledala me.
Vjeruješ li u ljubav?, upitao sam je.
Molim?!
Vjeruješ li u ljubav?
Razrogačila je oči, a onda je prasnula u smijeh. Smijala se grlenim, jasnim smijehom ukrašenim frcajućim suzama. Dugo nisam čuo takav smijeh.
Za sto eura, dušo, rekla je otirući suze, specijalno za tebe cijelih ću sat vremena vjerovati u što god hoćeš.
Drugi put, rekao sam joj.
Ne znaš što propuštaš, rekla je.
Naravno da znam, rekao sam. Probaj s njim, pokazao sam prema debelom.
Taj više nije ni za što, rekla je.
Platio sam svoj čaj i otišao u sobu. Uključio sam televizor. WELCOME MR. EDVARD POPOVIC. Pušio sam i mijenjao programe. Stao sam na nekom njemačkom programu. Tamo je neka plavuša izvodila striptiz u gumenom čamcu ispod slapova. Vrtjela je guzicom i oblizivala usne. Gumotex, pisalo je na čamcu. Malo poslije, neka je druga ženska izvodila to isto na atletskoj stazi. Ležala je između startnih blokova, gnječila cice i činilo se da uživa. Onda reklame. Live SXX. Žena traži muškarca. Total Verboten. Želim te. Ah, ah, ah, svršit ću. Nazovi odmah: 3,63 eura po minuti.
Četiri eura za minutu stenjanja preko telefona?!
Ona u baru ispadne mnogo jeftinija. Isključio sam televizor i nazvao bar.
Žao mi je, rekao je barmen, dama je upravo otišla s jednim gospodinom, ali može mi ponuditi jednu drugu.
Hvala, ne treba, rekao sam.
Svukao sam se i legao u krevet. Buljio sam u siluetu televizora u tami i slušao zujanje klima-uređaja. San se poput lopova vukao po hodnicima i ja sam čekao da provali u moju sobu.
Fotografija: Frank May
