ČUDNI KROJAČ
Niti sam u Solunu bio, ni gutljaj vode tamo ispio, ali pričao je moj pradjed Redžo, a riječ je hodalica, pa je stigla do mene… Pričam, kako sam čuo. Sa mojim pradjedom, u Solunu, na robiji, bio i nekakav čudan krojač koga su na smrt osudili zbog teških krađa, ali nisu ga mogli objesiti! Svi zatvorenici izvođeni su da gledaju vješanje, primicali ih, da budu vrlo blizu. Ta vješala su bila čvrsta, omča veoma dobra; iako su u tri maha izmicali oslonac, nisu mogli objestiti tog krojača, a bio je čovjek srednjeg rasta, ni mršav ni debeo, ni po čemu se nije razlikovao od drugih zatvorenika, i svima je bilo čudno, zašto ne može biti obješen. Čak i on sam se čudio – kako je triput preživio. Krojač je visio, ali gravitacija nije proizvodila smrt; bilo je to kao da visi krpa ili kapa. Nekakav stariji oficir, objasnio je ovaj događaj vrlo lako. Jednostavno, taj čudni krojač nije imao nikakav stav, nije imao političko mišljenje, nije imao odnos prema bilo čemu. Imao je krv, kost i meso, nokte i kožu, ali nije imao ono što bi čovjeku dalo težinu. Bez obzira da li je mišljenje ispravno ili neispravno, bez obzira da li neko visi na državnoj ili privatnoj omči, svako ko visi – visi zbog nečeg što misli.
VATA
Sreo sam ga, jednog jutra, u Herceg Novom, na stepeništu, blizu mora. Predstavio se. General u penziji. Čitao je moj Ep o vodi. Pozvao mene i moju suprugu u kuću, da nekoliko dana budemo gosti njegove porodice. Prihvatio sam poziv, tu iznenadnu počast. Plivali smo i pričali o vojskama, istoriji, o bitkama… Generalova kći je svirala harfu, a supruga mu je savjetovala da ostavi cigarete. Danju smo plivali, a noću pričali u dvorištu. Ali, general je rekao da uoči mog odlaska moramo večerati u gradu. I palo je to veče. Spremali smo se. Birali košulje i mirise. Uoči izlaska, generalova supruga reče da je zapušena školjka u toaletu. General nije želio da zove vodoinstalatera. Šta li ste bacili unutra?!, drao se na ženu i kćer. Ništa!, govorila je njegova žena. Ja sam ušao u kupatilo, želio sam da pomognem, ali nisam znao kako. Čudi me, kako se zapušila?, pitao se general. Zavukao je ruku, bez rukavice, u školjku. Izvadio je vatu. Krvavu. Drao se na kćer. Seljanko, kako si mogla da baciš vatu unutra! Gusko! Ti nisi za more! Ti si za pećinu! Oprao ruke. Zapalio cigaretu. Pošto je ovo uradila, noćas je nećemo voditi na večeru, presudio je general. Krenuli smo, general, ja i naše dvije supruge. Generalova kći ostade u kući. Izašli smo, prošetali, potom večerali lignje i rižoto. Vratili se kući. Generalova kći je visila. Ja sam malko podigao tijelo i tako pomogao generalu da makne omču sa njenog vrata. General nije ni pisnuo, a generalova žena je vrištala. Na podu ispod pokojnice ležao je papirić. Krajičkom oka pročitao sam riječi koje mi nisu bile upućene: Za sve si imao vremena, osim za mene.
NOVČIĆ
Taj trgovac se vratio kući. Žena nije htjela da otvori. Odmah mu je bilo jasno. Nogom je razvalio bravu ulaznih vrata i zatekao švalera. Trgovac je uzeo pištolj iz vitrine i posmatrao preplašenog švalera. Nemoj mi uzeti dušu! molio je švaler. Trgovac ga je samo gledao. I ćutao. Žena je drhtala u uglu sobe. Švaler je pomislio da će ga trgovac, golog, izbaciti na ulicu. Nemoj mi uzeti obraz, molio je švaler. Trgovac je rekao: Moraš mi ostaviti jedan dinar. Švaler je iz novčanika izvadio jedan dinar. Spusti na sto, rekao je trgovac. Švaler je spustio novčić na sto. Za ovaj dinar ne može ništa da se kupi osim moja žena, rekao je trgovac i dao znak švaleru da izađe iz kuće… Trgovac je odmah popravio bravu ulaznih vrata, a ženi nije rekao ni ružnu riječ. Ali je svakoga dana, uoči ručka i uoči večere, okretao onaj dinar, udarao njime o sto, čistio ga maramicom, zagledao… Sinovi pitali trgovca, zašto se stalno igra tim metalnim dinarom. Ovo sam ja zaradio, govorio je trgovac, tajanstveno. I igrao se, danima se igrao, okretao taj dinar, vrteo ga po stolu. Žena je ispila otrov. I legla u grob. Nedugo zatim, na ulici, trgovac je sreo njenog švalera i vratio mu onaj dinar.
MAJČINA SUMNJA
Našla je Nazmija finog mladića, i kratko se zabavljala. Izašli su par puta. Udala se. Opremili kuću. Kupili kola. Ipak, Nazmija bi majci dolazila tužna. Da li te tuče? pitala majka. Ne, ne, dobar je, nije mi nijednom udario, rekla bi Nazmija. Više od godinu dana bila je u braku, a onda je nađena, obješena, u hodniku. Nazmijina majka, sumnjala da je muž maltretirao Nazmiju. Odmah to prijavila. Možda je tukao ili silovao, te se odlučila na samoubistvo, rekla je Nazmijina majka policiji. Patolog je gledao Nazmijino tijelo, od stopala do čela. Nigdje nije bilo modrice. Konačno, patolog je zavirio i tamo… Bila je nevina.
STARMALI
Ljudi su čudni. A od svih ljudi najčudniji je četvorogodišnji Velid. Rođen zdrav kao jabuka, naučio da govori; zbilja, govori kao starac, kao mudrac, ali neće da hoda. I ništa mu nije teško osim hodanja. Starmali. Gleda televiziju, tečno razgovara sa starijima, mudruje, ponekad se valja po krevetu, ali, iako četiri godine ima, još uvijek nije ni koraknuo preko sobe. Roditelji Velidovi se sekiraju, ali on vrlo hladnokrvan, samo mudruje sa kreveta i objašnjava sve i svašta… Doveli su me i ja da vidim Velida; rekoše, ako imam kakvu vezu, da ga vodimo u Beograd nekom doktoru, da se ispita – zašto zdravo dijete neće da hoda. Velide, zašto ne hodaš? pitao sam ga, a on mi odgovara: Nahodaću se, ima vremena.
