RAM
a u tom ramu nije dan i nije noć,
nego punoća prikazana kao praznina.
u ramu ni leto, ni zima (i ništa između ta dva doba),
ram je sâm kao ropstvo bez roba.
jer što je unutra, to je izvan:
bezvodno, a nije suvo,
bezvučno, a nije gluvo.
u ramu ni slova ni broja ni jedinke ni roja.
u ramu ni skelet ni tkivo, jer tu je mrtvo nalik na živo.
iako se ram predstavlja kao ja,
ja taj ram nisam video; a ko mi je o njemu pričao,
reci mi da ti kažem.
PONOS
bilo je to onog juna u Mangaliji,
na obali Crnog mora, Šeron Mesmer i ja
šetali smo ergelom i pokazali su nam tog konja.
crvene dlake, graciozan; rekoše: on služi
samo za priplod. i biće negovan sve dok bude
davao seme.
videlo se da je ponosan,
ali on sam nije znao odakle dolazi taj ponos.
otac trideset dva šampiona.
poznat po deci koja trče,
on nikad nije gledao decu kako trče.
RASPRAVA
izvan teži da vidi šta je
iznutra – svedok mi je crv u jabuci.
kiša bi da pokvasi
unutrašnjost kabanice. koža se predstavlja
kao pokazatelj unutrašnjih bolesti.
reč oponaša značenje. u naru živi narod.
krv prosuta u klanici zavidi onoj krvi koja teče
u kasapinu.
košpica u trešnji je plemkinja,
ali čim je ispljuneš postane nepotrebna.
niko nije sačuvao sećanja iz majčine utrobe. to je
neoboriv dokaz. nešto se time može dokazati,
ali ne znam šta.
POSLE MRAKA
kad ugledam njivu, pomislim na našu tetku.
njene ispucale pete.
ruke u brašnu. ruke u vodi.
bila je spremna stablo paradajza kosom da zaveže za pritku.
ustala bi pre Sunca i legla posle mraka.
imala vremena za snagu.
imala snagu za vreme.
kad pitu pekla, nas bi zvala.
što ploda ubrala, nama je dala.
kad je umrla, bili smo ljuti na njenu smrt
sve dok nas sud nije pozvao na otvaranje testamenta.
LIST
pedeset godina pre mog rođenja rodio se Jon Karajon.
obradovah se kao dete, skakao sam od radosti.
Jon Karajon će lako odvajati pesme od sebe,
lako i nečujno, kao sa drveta kad se odvoji list.
na robiji, jedanaest godina je nosio kamenje.
Jon Karajon. ni oznojio se nije.
svaki kamen beše mu lagan kao list.
a onog dana 1986. igrao sam fudbal sa decom,
razbio koleno i plakao,
jer baš tog dana je pao Jon Karajon,
u grob je pao, lako i nečujno, kao sa drveta list.
Enes Halilović, “Sekvoja”, Kulturni Centar Novog Sada, 2022.
Knjigu možete nabaviti na: Polja
