Čim izađem, gospođa Valentina Nikolaevna uđe u moju sobu, pomeri zavese, nasloni se na prozor i počne da maše.
Mašem i ja gospođi Valentini Nikolaevnoj, kojoj sam doneo vunene čarape iz Beograda, ona ih miluje kad priča o Sibiru, mašem joj i trčim za kišobranom.
Zna ona da sam pošao u Jasnu Poljanu, brzo će otići kod prijateljice, to je ona što ima muža narodnog heroja, koji je preživeo bitku na Staljingradu, posle će se vratiti i pronaći pepeljaru punu opušaka, koju sam zaboravio negde ispod kreveta.
Smeškaće se i ćutati, ne ume ona da se ljuti, čak će mi ponuditi malo malina pred spavanje, ili šaku borovnica koje bere u poljima iza grada.
I sve dok ne dođem, ta divna starica, gospođa Valentina Nikolaevna, koja liči na leptiricu, brinuće o meni, i pomeraće onu zavesu ne bi li videla da li stižem.
A ja samo što sam ušao u maršutku, zalepio oči za prozorska stakla, i pošao prema Tolstojevim.
Do njih mi treba dvadesetak minuta vožnje i još toliko pešačenja od glavnog puta.
Maršutka je malo izdrndana, vozač ima dva mobilna telefona, ima i velike uši, vozi polako i pevuši kad gleda u polomljeni retrovizor.
Spuštam se niz uski asfaltni put, provlačim između debelih jelki i borova i udišem vazduh koji miriše na med, kojim su mi lečili upalu grla u detinjstvu.
Za mnom ide nekoliko žena, za mnom poskakuje nekoliko dece, i suguran sam da svi idu tamo gde sam i ja pošao.
Oni koračaju brzo, i na kraju nizbrdice me prestižu, baš kod škole ispred koje stoji veliki bronzani Lenjin.
To je nekada bio Staljinov spomenik, priča Tanjuška. Onda su umesto Staljinove stavili Lenjinovu glavu, zamenili su i ruke, i sad se ne vidi šta je nekada bilo.
Samo, kad počnu tulske žege, ukažu se neke čudne linije oko Lenjinove glave, neki rezovi oko vrata, kao ožiljci posle operacije, koje su prekrivane bronzanom bojom, postanu vidljivije. Zbog tog čuda narod se krsti pred Lenjinom!
Na školskom ulazu viori se velika ruska zastava.
Levo od vrata, postavljena je crna mermerna tabla, na njoj uklesan lik Sofije Tolstoj, grofove praunuke, i ispisana zahvalnost što je pomogla u obnavljanju škole.
Vrata su zaključana, ono što vidim kroz staklo je uski dugački hodnik, sveže okrečeni zidovi na kojima je obešen čitav Srebrni vek ruske litareture, a u pročelju, koje je odvojeno kraćim stepeništem, dominiraju Tolstoj i Čehov, čije su velike fotografije postavljene jedna do druge.
Nagledao sam se škola, ali ni u jednoj nisam video tako čist pod, izglancan kao u kasarni, pred vratima strogog generala.
U dolini ispod škole nekada je bila reka. Nije presušila, ostala je močvara, koja se, verovatno, s pojavom kiša pretvara u potok, i tada sigurno promeni miris, provuče se ispod mostića i u šiblju i rastinju, poradi malo na ličnoj higijeni.
Izlazim na veliki parking, na njemu nekoliko autobusa i puno luksuznih automobila.
Gledam u dve sredovečne gospođe. Gledaju i one u mene, govore nešto na nemačkom koji ne razumem, oko glave imaju neke poveze koji liče na bodljikavu žicu, gledaju me i jedna drugoj primiču usne.
Nedugo posle toga, susrešću ih u prodavnici suvenira, uspele su i da se presvuku, i da u džins šorcevima i oskudnim majicama, namirisane po evropskom standardu, od prodavačice zatraže ”Anu Karenjinu”.
Kupile su nekoliko primeraka i posle otišle, držeći se za ruku, u obližnju drvenu kafanu, gde me je jednom miris ruskog čaja toliko omamio, da sam u ćošku ugledao živog Tolstoja, i molio ga da mu očešljam bradu.
Tanjuška je otišla da kupi karte za ulaz u grofovo imanje.
Vraća se nasmejana, nije ih kupila, jer na biletarnici radi njena drugarica, koja, eto, hoće da nas časti, koju nisam ni video, ali zbog njenog gesta počinjem da se osećam pomalo grofovski.
Do kapije je veliko jezero. Čisto i zeleno, ima tu divlje trske, klupa za sedenje, upozorenja da je zabranjeno pušenje, doleti poneka patka, ima i puno sveta, ali najviše ima tišine.
Osećam da i jedna limenka koka-kole, zaboravljena na klupi, uživa u njoj!
Do doma Tolstojevih vodi put popločan kamenom. Okolo su breze, zasađene u dva reda. Ima ih na desetine, ima ih na stotine.
I negde na polovini tog puta kao da ulazim u tunel na koji se naslanja nebo.
Podižem glavu i vidim gospođu Valentinu Nikolaevnu, opet mi se smeška i maše, i opet pita – jesi li umoran i gladan?!
S leve strane je Tolstojev voćnjak, zasad jabuka, uređen tako da ni jedno stablo ne štrči, čak ni ona stara, za koje neki tvrde da su iz grofovog doba, izgledaju mladoliko, toliko da izazivaju vetrove.
Voćnjak je, kao tupom sekirom, presečen krivudavom pešačkom stazom.
U zaravni je konjušnica, ispred nje nekoliko fijakera i zaprega, sve je kao iz onog doba, samo konji nisu više Tolstojevi.
Ima ih pet, ima ih možda sedam!
Ko će ih izbrojati kad ih brojim kroz ključaonicu!
Kad ustanu na noge lagane, siguran sam da ih ima najmanje dvanaest i po!
Tanjuška mi daje bananu, da se okrepim.
U tom času, vidim Sonju Savić, moju Sonječku, glumicu rođenu na drugoj planeti.
Bila je zaljubljena u konja koji se zvao Tolstoj!
Posle jednog snimanja, otišli smo u kafanu, u kojoj je sve bilo kao iz nekog prošlog života: konobarica neobrijana, stoljnjaci karirani i cigaretama probušeni, na svakom drugom prozoru zavesa, mada se činilo da u kafani nema prozora.
Tad mi je Sonječka ispričala, da je volela konja Tolstoja, koji je pobeđivao čak i na šabačkom vašaru.
Taj konj je umeo da ode, pa da se vrati, ni jednu kobilu nije izneverio, osim jedne koja ga je najviše volela, i nije bio ni za šta, jer se često zaljubljivao.
Ali ona ga je volela, sve dok nije umro, ne od bolesti nego od srca.
I ona je potom umrla, i mnogi se posle toga nisu više zaljubljivali!
Tanjuška nije htela ovu priču: ona je prvo prošla kroz njene uši i grlo, onda se spustila u njeno srce, i odatle, siguran sam, nikada više neće izaći, čak ni kao grč na licu, koji je nosila i kad smo prilazili kućici napravljenoj od brvana, pokrivenoj trskom i slamom. Ona je najmanja na čitavom grofovskom imanju. Ima dva mala plava prozora, na kojima cvetaju muškatle, ima i drvena vrata sa velikim pragom, i starinsku bravu čiji je ključ toliko mali da ga je lakše pojesti nego sakriti.
U ovoj kućici Tolstoj sigurno nikad nije prenoćio. Možda je tu spavala neka od njegovih služavki, a on samo dolazio, kad bi mu ponestalo inspiracije.
Odatle do velike grofovske kuće, u kojoj je Tolstoj primao goste, rodbinu i običan svet, razdaljina je desetak metara.
Za ono vreme ta kuća je sigurno bila velika, a za ovo – ogromna!
Na njoj nisam pronašao ništa lepo, izuzev jednog ispucalog stepeništa okrenutog prema konjušnici, i jednog osmeha nepoznate devojke, koji se pretvorio u vrisak kada je ugledala mladića raširenih ruku kako je čeka pred ulazom.
Saginjem se da pomilujem travu po kojoj je Tolstoj hodao. Kao da su moji dlanovi za nju pregrubi, kao da se povija pod mojim prstima i ćutke moli da je poštedim nežnosti, na koju očigledno nije navikla, i ponaša se kao neki ljudi koji osete bol kad ih neko zagrli.
Uspeo sam da pronađem i mesto gde je dozvoljeno pušenje. Do njega se dolazi preko mosta koji je kraći od nekoliko koraka. Ta mala pušačka republika graniči se sa jednom drugom, koja je razvijenija i otmenija, i koja sem jednog poljskog klozeta, podeljenog zbog rodne ravnopravnosti, nema drugih objekata na svojoj teritoriji.
Cigareta koju ne ispuštam iz usta, zagledana je u jednu crnkinju, koja, gle čuda, ima crne ruke i duge crveno lakirane nokte.
I njena cigareta gleda mene.
Sve bi bilo jednostavno da jedno drugom nismo okrenuti leđima, i da crnkinja nije bila na moru i da nije toliko crno pocrnela.
Pred kućom u kojoj je Tolstoj pisao i spavao, leluja miris kafe.
Ima tu i dece koja još ne znaju da pišu, i onih koji neće stići mnogo da pročitaju.
Ima i onih koje sam viđao u novinama i na ekranima.
Na verandi, gde su grof i Sofija pili čaj i razmenjivali nežne i teške reči, sjatile se mačke, koje sigurno nisu ni u dalekom srodstvu sa onima koje je Tolstoj voleo.
Kada je pisao ”Anu Karenjinu” imao ih je devet.
Ovde ih ima manje, izgledaju pospano i gladno, kroz neznane ljude gledaju prema nebu ili kanti za smeće. Ne dopuštaju da se pomiluju. Kao da im je neko šapnuo da i od milovanja može da se umre ili razboli.
Vojnički špartam po verandi, škripa dotrajalog patosa pokušava da me natera da se skrasim, da sednem u ćošak, i da se, pre nego što uđem u Tolstojev dom, saberem, da pohvatam odlutale misli ,i da taj korak bude sigurniji od onog kojim iskušenik istupi pred postrig.
Tanjuška ulazi prva, ja sam joj toliko blizu, da se okreće i gleda gde sam.
Nema tu grofovske raskoši, ako je i ima onda se ona zove skromnost. I razmeštena je od trpezarije do Tolstojeve radne sobe.
Kožni dvosed na kojem je grof sanjao, pisao i bolovao, kao i nekoliko duboreznih vitrina, uz srebrni escajg, posuđe od porcelana, desetak velikih slika, gramofon, klavir i veliki samovar, u svakom drugom prostoru doticali bi besmisao. Ovde su na svome, ne pokazuju sebe, nego potvrđuju titulu doma u kojem se nalaze.
Sofija Andrejevna je držala do urednosti.
Vidi se to po rasporedu stvari, po svetiljkama na plafonu, ali i po dugačkim belim peškirima, njenoj noćnoj rubaški i grofovim košuljama.
Sve je pretočeno u toplinu izniklu iz jednostavnosti, koju su upotpunjavale dečija galama, glasovi prijatelja i neznanog sveta koji je dolazio po savet ili pomoć.
Na policama su Tolstojeve knjige, rukopisi i beleška. I sitnice koje je sam deljao, skupljao, ili su mu ih donosili.
Izvetrio je miris mastila, koji zna za piscima da uđe i u spavaću sobu.
Veliki Tolstojev portret na zidu do klavira samo što ne govori.
Tolstojeva duša se i na njemu sakrila ispod velike brade. Odatle osmatra: ima li još neko ko veruje da postojim?!
Pogled mu oštar, kao pred put u Astapovo, i nema osmeha na ovoj slici, ali se Tolstoj na njoj smeje.
Čudesna gospođa, Valentina Nikolaevna bi za ovaj portret rekla da je mračan.
Ona tako govori i za poštara kad joj na vreme ne donese penziju. Posle kaže da je veseo, i u džepove mu stavi malo sitnih kolača.
Gospođa Valentina Nikolaevna kaže da je Tolstoj jednom išao pešice u Moskvu.
Bila zima, sneg do pupka, a njemu trebalo puno papira i malo lekova.
Pri izlasku iz Tolstojeve kuće, glavom sam zakačio gornji deo vrata.
– Bolje je iz Jasne Poljane poneti ožiljak nego iz Amerike doneti zlatan sat! – govorim Tanjuški.
Ona očima rasteruje oblake, i pokazuje na one dve gospođe, koje vole da se ljube i drže za ruke, koje pristižu i sedaju na klupu naspram naše.
Jedna od njih drži ”Anu Karenjinu”, druga fotografiše prvo mrave, a onda neku svraku, koja je tek sletela na nastrešnicu.
Tanjuška ne skida pogled sa njih. Usput su se izgleda naljubile, sad pokušavaju da budu malo normalne.
– Bežim od Evrope, ali ona trči za mnom, vidiš li, Tanjuška?
– Ne kvari mi ugođaj!- odgovara. Zar tamo kod njih nema svraka?
– Ima, tamo ima mnogo svraka, ali ova je malo drugačija, ima krila i rep…
Dolina tišine je levo od Tolstojeve kuće, duboko u šumi.
Staza do nje je pokrivena lišćem.
Stabla hrasta, jasena i bukve su uokolo, a na gornjoj strani breze, ogromne jelke, ima i kupina, leski i divljih ruža, i posle njih peva ravnica jasnopoljka, koja se sa nebom graniči.
I ova šuma ima ptica, najviše jesenki, onih koje u proleće pevaju najtužnije, na stazi su putokazi a na raskršću oznaka za put ka Drvetu ljubavi.
Na tom mestu zastaje dah i nestaje potreba za rečima.
Gorostasni hrast se obmotao oko jedne breze, odnosno jedna breza se prepustila gorostasnom hrastu.
Sve ono o čemu sanjaju jedan čovek i jedna žena, uradila su dva drveta.
Splelo im se korenje, pomešali sokovi, a gore, iznad zemlje, malo dalje od prapočetka, primakli se jedno drugom i rade ono za čim žude oči koje ih gledaju.
U ovoj šumi nema šumara.
A u jednoj drugoj, koja je daleko od ove, bio je šumar koji je pored drveća bio zaljubljen u knjige. Kupovao ih je i čitao, i sve ono što mu se u njima nije dopadalo, rezao je i bacao. Posle njegovog čitanja, knjiga sabranih pesama Edgara Alana Poa imala je samo osam strana.
Voleo je taj šumar šumu i govorio da je najlepša kad se pročisti.
– Da li je taj čovek čitao Tolstoja? – pita Tanjuška.
Pravim se da ne čujem, uostalom u Dolini tišine samo trave imaju legitimno pravo da pričaju!
Opisivati tišinu isto je kao slikati sneg na beloj površini!
Tišina ima zvuk koji se ne sluša nego oseća!
Šuma ima svoj jezik, i stabla upotrebljavaju reči samo kad se dovoljno ne čuju ili ne razumeju.
Tolstoj je probrao mesto za svoj grob.
Po onome šta je izabrao, vidi se da je umeo da bira.
Nad njegovom humkom nema spomenika. Ima trave, svežih jelovih grana, nema ni cveća, ali ima ptica koje tu sleću i kljucaju nešto od čega misle da mogu da se najedu.
Nema ni sveća: Tolstoj i crkva su prestali da sede za istom kafanskim stolom kad su jedno drugom bili najpotrebniji.
Ali, u ovoj dolini ima Boga, ko ume da sluša tišinu može da ga vidi.
Prišao sam Tolstojevom grobu, pogledao u nebo i samo što sam čučnuo i na njega spustio ruku, zazvonio je telefon.
Zvonio je jednom, zvonio je deset puta.
Sredovečni Japanac koji je stajao do mene, pobegao je u stranu.
Zvala me mala Janočka, da mi kaže da u Beogradu nema ništa novo.
– Ne mogu sad da pričam! – uzvratio sam.
– Kako ne možeš kad pričaš?
– Ja sam na Tolstojevom grobu, razumeš li…?
– Ne razumem… ima li tamo vaj-faja?
(Iz knjige LJUDI I GRADOVI)