Sreća ti ponekad treba da nekome kažeš da si srećan!
Evo me u Sankt Peterburgu, na Nevskom prospektu, u najlepšem gradu na svetu!
Sve je lepo, i sve daleko!
Čak i Sunce, koje je u jednom decembarskom danu sijalo samo jedan sat.
Sneg je malo prljaviji od čistih pelena.
Pahulje liče na petokrake i za euro može da se kupi ništa!
Doputovao sam jutros, noćnim vozom iz Moskve, i u njemu zaboravio slike grada koje sam nosio u snovima i debelim knjigama.
Baltički severac, onaj što zavija i huči oko ušiju, što se zavlači u kosti i proziva preležane boljke, pokazuje da Peterburg ima oštre zube.
I tople ljude!
Svi žure i svi nešto čitaju, samo žene nose neku setu u očima.
U kafeu ”Sajgon”, na uglu Vladimirskog prospekta, gde su se skupljali Brodski, Coj, Šemjakin i ostatak intelektualne elite, ogledam se u ruskom čaju.
Lepota kroz staklo ne izgleda lepše, samo je malo zagonetnija, i toplija!
Sankt Peterburg je 1707. gradilo 40.000 ljudi: prinudnih radnika i seljaka, robova!
Tokom rada, na hiljade ih je umiralo, tako da su delovi grada izgrađeni na skeletima i masovnim grobnicama.
I grad se ne zove po Petru Velikom, nego po Petrovom svecu – zaštitniku, Simonu Petru.
Po izbijanju Prvog svetskog rata, 18.8.1914., postao je Petrograd, a posle Lenjinove smrti – Lenjingrad!
Od 6.septembra 1991. nosi današnje ime, po volji narodnoj!
Izgrađen je na nadmorskoj visini od 2 do 4 metra, ima 42 ostrva.
Reka Neva je duga 74 kilometra, široka oko 600 metara, opasana kamenim stenama.
Grad spajaju 22 mosta preko reke i 342 preko kanala!
Puškin, piše: Grad je obučen u granitu!
Ukazom iz 1710., naređeno je da svi stanovnici grada moraju da donesu 100 komada kamena, ili da plate visoku globu.
Dok se gradio grad, car je zabranio da se u Rusiji bilo šta zida od kamena!
– Od tad Rusi pišaju uz vetar! – priča ovdašnji meteorolog, koji je upravo saopštio: 123 dana bilo pod snegom, a 165 pod kišom i oblacima!
Priča se da je mladi carević Aleksej, pred smrt, prokleo ovaj grad!
– Je l’ ti hladno? – pita Baškirov.
– Malo toplije nego kad sam se rodio!
Denis gleda kroz prozor i pruža mi debeli beli džemper.
Otvara me malo u struku i na levoj strani ima rupicu, tamo gde mislim da mi je srce.
Šetamo Nevskim prospektom, gazimo po ledu, i kod Dvorskog trga skrećemo prema zgradi gradskog Ministarstva kulture.
Nema potrebe da svraćamo, ni oni ne rade radnim danima.
Okrećem se ka ulici, kad ono – Džoni Dep!
Napravljen od plastelina.
Stoji kraj izloga, u gusarskoj uniformi.
I čeka da ga neko zagrli.
Spomenik braniocima Lenjingrada je u centru, na Trgu Pobede.
872 dana trajala je opsada grada.
Tada je stradalo više civila nego u paklu Hamburga, Drezdena, Tokija, Hirošime i Nagasakija zajedno!
U muzeju se nalazi i parče hleba teško 125 grama od pirinčanog krupno mlevenog brašna.
Bilo je dnevno sledovanje za one koji su se prejeli smrti.
U danima kada je bilo minus četrdeset!
U decembru 1941. umrlo je 50.000 ljudi.
Jedanaestogodišnja Tanja tada je pisala: Sovičevi su umrli, svi su umrli, Tanja je sama!
Ana Ahmatova gledala u nebo: ptice smrti u zenitu stoje!
Ljubov Šaporina, slikarka, slala je pisma: …nema drva, pisma ne stižu, svi ćemo umreti i pokriće nas sneg!
Čekajući jednu Zoju, da joj kaže da je voli, ovde se smrzavao i Miroslav Antić.
Možda sad stojim na njegovim suzama.
Zoja nije došla, jer joj je muž stigao pre nego što ga je očekivala!
Stižemo do ”Aurore”!
Prvi put je korišćena u bici kod Cušime, tokom rusko-japanskog rata.
Topovskom paljbom, sa nje je označen početak Oktobarske revolucije!
Tokom opsade Lenjingrada, služila je kao protivavionska baterija.
Bila granatirana i potopljena, a 1944. izvađena i obnovljena.
Okovana je ledom, oko nje galebovi, i turisti koji pitaju: Ima li muzike unutra?
Ljudima koji ne znaju da putuju, od svega što su videli, najvažnije je da su negde bili.
– Gde si?
– U zatvoru, majko!
– Kakvom crnom zatvoru?
– Najčuvenijem, ali nije crn…!
– Šta si uradio?
– Došao da ga obiđem!
– Samo se ti šali sa majkom, dok ti ona jednom ne umre!
Ne zna moja majka, smrt retko dolazi odjednom.
Stiže u nastavcima!
I kad se pojavi, ne kaže da je došla, podvije rep i ode kao da nije dolazila!
Samo kad se okreneš, ugledaš da nema onoga koga si voleo!
Majka nije bila član Partije, ali je volela druga Tita.
I puno je plakala kad je umro.
Za one koji nisu plakali, pričalo se da će ići u zatvor.
I svi smo tada plakali i gledali da li nas neko gleda kako plačemo.
Suze su voda bez svedoka!
Ne zanima majku što je u Petropavlovskoj tvrđavi robijao drug Tito.
Od velikih glava, u njoj su bili i carević Aleksej, Tadeuš Košćuško, Černiševski, Bakunjin i naravno Dostojevski, koji je pisao na marginama Biblije, koja je bila jedina dozvoljena knjiga i papir koji je zatvorenik mogao imati.
Maksim Gorki bio najuredniji, ovde je proveo tri dana!
Tvrđava je na Zečjem ostrvu i građena je 34 godine.
Bila je prvo baza za gradski garnizon, posle pretvorena u zatvor za političke i zatvorenike visokog ranga, koji su u ”Komandantovoj kući” ispitivani, i služeni slanim kolačima.
Kako su zatvorenici komunicirali sa spoljašnjim svetom?
Preko strelica napravljenih od papira, uvijenog u uzak, špicast fišek, na čiji su vrh stavljali sažvakani hleb, da bi bolje leteo.
I svako od zatvorenika je verovao da će neko od prolaznika pokupiti papirnu strelicu, uzeti poruku i odneti je na priloženu adresu!
U okviru Trđave je Petropavlovska crkva gde su sahranjeni svi ruski carevi od Petra Prvog do Aleksandra Trećeg.
Među njima je i Marija Fjodorovna!
Posle Lenjinove smrti pretvorena je u muzej.
Bilo bi lepo ovde napraviti poetsko veče, ispred figure dželata koji drži sekiru i gleda u kladu na kojoj su naslanjane glave a on uzvikivao : Sledeći, kod mene smrt ne boli!
Ili je samo ćutao i radio svoj posao!
U ovom gradu je zamorno pamtiti imena!
Zato i ne znam naziv hotela u kojem sam smešten.
Znam gde se nalazi.
Posle Doma knjige treća ulica desno, onda sokak levo i prva vrata desno, treći sprat. Stepenište usko, kuhinja i dve sobe sa francuskim krevetima. Nameštaj rustičan, prozori beli i ogromni, kao u doba Katarine Velike, samo niko kafu da skuva?!
Ne prilazi mi se plinskoj boci.
Deset puta sam gledao film ”Cigani lete u nebo”!
Samoća u tuđim gradovima traži da se misli o njoj!
Ne boji se svetla, ne štreca na povlačenje zavesa i nije zaneta peterburškim kandelabrima, ni nevskim pucketanjem leda.
I moj ulazak u san je prelazak preko reke, za šta moram da platim mostarinu, i da u gluvo doba pozovem nekoga ko je možda usamljeniji od mene, da mu samo kažem da nisam sam.
Samoća se najlakše leči izmišljanjem i prepričavanjem boljki.
Čim čujete da nekoga nešto boli, odjednom prestajete da budete sami.
Eto, mene večeras samoća boli.
Sankt Peterburg je jedan od najvažnijih likova u romanima Dostojevskog.
Fjodor je imao stalnih finansijskih problema i često se selio.
Promenio je oko dvadeset adresa, i uvek nastojao da iznajmi kuću na uglu ulice, sa balkonom i pogledom na crkvu.
Takva je i ova na adresi Kuznječki sokak 5/2, pretvorena u piščev muzej.
U njoj je dovršavao svoj poslednji roman ”Braća Karamazovi” i pred voljenom Anom Grigorjevnom Snitkinom otpisivao kockarske dugove.
Na uglu Stolarskog sokaka i Koznačejske ulice, u kući broj 7, pisao je ”Zločin i kaznu”.
U to vreme, u Sokaku su bile 22 krčme, Raskoljnikov je iz sobička na potkrovlju, do koga je vodilo trinaest stepenika, slušao viku pijanaca.
Na Stolarski sokak nastavlja se Kokuškin most, a nedaleko od njega kuća stare zelenašice, Aljone Ivanove, koja je živela na keju Kanala Gribojedova 104.
Raskoljnikov je na Senskom trgu došao na ideju da izvrši zločin.
U blizini je i policijska stanica, Voznesenjski most, gde je pod kočijama stradao činovnik Marmeladov, i kuća njegove kćerke Sonječke, siromašne devojke prinuđene da prodaje svoje telo.
U vreme Dostojevskog, ta kuća je bila ”dvospratna, stara i okrečena u zeleno”. Danas je podzidana i prefarbana u žuto.
Kanal Gribojedova nekad se zvao Jekaterinjski, a narod ga je prozvao ”šanac”.
Dostojevski je umro u 20. časova i 38. minuta, 28. januara 1881.godine.
Probudio se u sred noći, rekavši Ani: Znam da ću danas umreti. Zapali sveću i dodaj mi Jevanđelje!
Sahranjen je 1. februara, na Tihvinskom groblju Lavre Aleksandra Nevskog.
Kako se osećam?
Kao hleb ostavljen pored kontejnera.
Da mogu da biram, završio bih pre u osmehu gladnog intelektualca, nego u kljunovima šćućurenih ptica.
Možda me uzmu i beli Cigani, da im zaigram malo po crevima!
Baškirov se, ipak, pojavljuje na vreme!
Prolazimo pored Grand hotela Evropa, koji je osnovan 1875.
U njemu je bančio Raspućin, Čajkovski proveo medeni mesec, jeo se kavijar iz zlatnih tanjira i pio šampanjac iz kristalnih čaša.
Sneg se pretvorio u konfete i sa Baškirovim pričam o Kazimiru Maljeviču.
Ide on uz laganu šetnju, taman kao mostarsko vino uz jagnjetinu.
Na dan Maljevičeve sahrane, u povorci koja je išla za njegovim kovčegom, ožalošćenima je bilo dozvoljeno da nose samo njegov ”crni kvadrat”.
Naslednicima je ostavio u amanet da urnu polože u grob ispod jednog oraha, u Njemčinovku, u blizini dače.
Na tom mestu je kasnije izgrađen spomenik u obliku bele kocke s crnim kvadratom.
Sankt Peterburg preseca 68 rečica, kanala i potoka.
Zajedno sa Fontankom, Mojkom, Velikom Nevkom i drugim pritokama, grad liči na vodeni lavirint.
Jedan od njegovih najpoznatijih mostova je Aničkov, po majoru Aničku čiji su vojnici, po naređenju Petra Prvog, postavili most od brvana, preko Fontanke, na putu ka trgu ”Boljše perspektive”, sadašnjeg Nevskog prospekta.
Na ovom mostu je čuvena skulptura ”Ukrotitelji konja”, Petra Kloda.
Otkud konji na mostu?
Car Nikolaj nabavio za svoj konjički puk dva engleska ždrepca i rešio da ih pokaže dvorjanima. Slučajno se tu našao Klod, car ga zamolio da ih ovekoveči u bronzi.
Carska se ne odbija, ali vajar je sporo radio, i kad je završio delo, naručilac je za njega bio toliko zainteresovan da je odmah hteo da ga prosledi Fridrihu-Vilhelmu Četvrtom, na poklon.
Klodu je bilo žao, i predložio je da ”Ukrotitelje konja” postave na Aničkov most s čim se car saglasio.
Na Mojki je most – Pocelujev, most poljubaca.
Na njemu su se mornari rastajali s devojkama pre odlaska u kasarnu.
Najlepši je, ipak, Lavlji most, na krivini kanala Gribojedova.
Na njemu je često stajao Puškin, koji je o ovdašnjim mostovima pevao u poemi ”Mladi sadnik”.
Ima i jedan do kojeg nisam hteo.
Nalazi se na Obvodnom kanalu.
To mesto zovu – most samoubica!
– Kako izgleda? – pitao sam.
– Kao devojka probuđena u podne!
Nevski mostovi se svake noći podižu u 1.55 časova i ostaju otvoreni dok brodovi i barže ne prođu.
Na kraju Nevskog prospekta je Lavra koju je osnovao Petar Veliki i njena gradnja je trajala skoro jedan vek.
U manastirskom kompleksu nalaze se neke od najstarijih građevina Sankt Peterburga.
Lavra je od početka bila poznata kao najprestižnije pogrebno mesto u Ruskoj Imperiji.
Pored nje, ispred drvenog mosta, groblje Tihvinsko.
I uz samu ulicu, kućerak sličan onim pored banatskih pružnih prelaza.
U njemu se kupuju karte.
Ne može se džabe kod mrtvog Dostojevskog.
Ko hoće da zapali sveću i odnese cveće na grob Čajkovskog, Rubinštajna, Stravinskog ili Lomonosova mora da izvadi rublje i da pazi kako tuguje.
Kamere se ni noću ne gase.
Dostojevski je zarobljen tišinom.
Nisam mu rekao: Vidi, ko ti je došao!
Ne bi me ni prepoznao, mada smo se u snovima sretali puno puta.
Ograđen je kovanom metalnom ogradom, nekoliko crvenih karanfila viri iz snega, sa jelke pored groba grakću vrane i jedan sunčev snop pada mu na bronzano lice.
Njemu se i smrt pretvorila u skromnost.
Koliko je samo onih koji su se sa njim ovde družili, slike, naravno, uramili, i sad se hvale: Pogledaj, ja i Tolstojevski!
Kad sam na to pomislio, onaj sunčev snop je nestao sa njegovog lica.
Pojavile su se namrgođene usne i izdužene obrve i opet je sve bilo kao kad je bio sam.
On ovde ima odlične uslove za rad, fali mu samo malo života.
Čajkovski mu je jedan od prvih komšija.
Prislonio sam uvo, i muzike nije bilo.
Ima nota, zmajeva i anđela na njegovom grobu, puno cveća i venaca, ispod kojih je smrznuta veverica promaljala glavu.
Svratio sam malo i do Šiškina, Stravinskog i Rubinštajna.
Ni kafu da ponude!
I muka se namučio dok sam našao Lomonosova.
Taman sam pomislio da je negde otputovao, kad je Baškirov povikao: Evo ga!
Zaleđen!
Negdašnji dečak koji je iz rodne Denisovke pešice stigao u Moskvu!
Obilazimo i generala Suvorova.
Njegovi posmrtni ostaci su položeni u Lavri.
U danima carskih praznika pojavljivao se sa zvezdama i ordenjem i svoju sedu glavu, u crkvi, saginjao do zemlje, i umesto crkvenjaka pevao crkvene pesme.
Aleksandar Vasiljevič je najveći vojskovođa u istoriji Rusije, četrdeset godina nije izgubio bitku.
Po najvećoj hladnoći nosio je samo mundir, spavao u postelji od sena, nije voleo ogledala ni satove, govorio: Vojnik i bez sata mora da zna koliko je sati!
Nije voleo ni lekare: Ne idite u taj starački dom, prvog dana meka postelja, a trećeg – mrtvački sanduk!
Budio se u ponoć i ručao ujutru, polivao hladnom vodom, zvali su ga i nevidljivi čovek.
Na nadgrobnoj ploči samo piše: Ovde leži Suvorov!
Na Nevskom bulevaru zasijali kandelabri.
Ćutimo i koračamo, i u tišini želimo negde da zalutamo, i da nas dugo ne traže.
Zgrejali smo se kod prodavca kestenja.
Čovek nas nije video, a mi se najeli njegovog dima.
Niko ne zna da dolazimo iz predela smrti, čak ni one dve utegnute devojke, koje su krenule u noćni život.
Baškirov ih pita: Znate li gde je ulica Gorana Lazovića?
Pogledale su se i zbunjeno odmahnule glavom.
Okrenuli smo se za njima, i promrmljali: Verovatno nisu odavde!
Oksana Sofronova liči na princezu kojoj je majka za rođendan kupila zvezdu i isplela belu kapu.
Dugo nas je čekala, i pretvorila se u hodajuću pahulju.
– Idemo u ”Kamčatku”, povikao je Denis, ulica Blohina 14!
Dočekuje nas Sergej Vladimirovič Firsov.
On i Coj su bili jezičak između brata i najboljeg druga.
U kultnom filmu ”Igla”, igra borca protiv narkomanije.
”Kamčatka” nije samo klub, kotlarnica, nego Muzej Viktora Coja.
Firsov je njen poslednji načelnik.
Coj nikada nije lagao, nije bio licemer, zato su ga poštovali i oni koji ga nisu voleli! – priča, dok nazdravljamo.
Ovde su snimljeni neki kadrovi filma ”Rok”:
Coj ubacuje ugalj u peć, i govori: Apsolutno sam slobodan!
Osamdesetih godina grupa ”Kino” i Viktor Coj bili su popularniji od predsednika Rusije.
Dobijam i poklone, Oksana i Denis mi prinose majicu ”Kamčatke”, i svi se grlimo, i u sred ponoći pravimo državni praznik, od malo ničega i od puno okrnjenih uspomena!
Pričamo i dalje o Coju.
Osamdeset druge, prošlog veka, Marijana Radovanska je izvukla karmin iz torbe i na njegovo lice napisala broj telefona.
Na venčanju je nosila beli sako i prugastu suknju.
Coj je bio u crnom, boju nije menjao ni kad im se rodio sin, Aleksandar.
Živeli su srećno, dok se nije pojavila Natalija Razlogova.
Kad se vraćao sa pecanja, na sedištu Cojevog ”moskviča” igralo je nekoliko živih riba.
On i smrt su sedeli za volanom.
Sahranjen je na Bogoslovskom groblju, pored njega spava i Marijana Radovanska.
Nisu stigli ni da se razvedu.
Dobri Petr Gordievski nas vodi u posleponoćnu šetnju Sankt Peterburgom.
Ređaju se Trg dekabrista, Isakijevski trg, Admiralitet, park Maksima Gorkog, spomenici Glinki i Ljermontovu, Jesenjinov park u Nevskom reonu, Devojački institut, uz reku Fontanku, gde su se školovale crnogorske princeze, Trg Majakovskog, i led koji postaje podstanar u mom malom mozgu.
Gledamo u nebo puno vatre.
I ovde je običaj da se na svadbama puca, urliče, da se čuči ispod vatrometa.
Stojimo na obali Neve, pored stare Kapetanije, mladoženja je u belom odelu, mlada u dugoj venčanici i niko ne gleda u svatove koji se klizaju, padaju i nazdravljaju.
Gledamo u sat i čekamo da prođe ludilo.
Mladenci se ljube kao golubovi, fotografišu ih i te će slike verovatno završiti u njihovoj spavaćoj sobi, da ih podsećaju kako su izgledali, kad su mislili da su bili srećni.
Jutro miriše na piroške s kupusom.
Na čaj s čokoladom, koji Oksana sprema uz pozdrave za laku noć.
Oni odlaze i ostavljaju me s Anom Ahmatovom.
Držim je na grudima i čim su se vrata zatvorila, učinilo mi se da je u sobu ušao Modiljani.
U ovdašnjem Fontanskom domu proživela je trideset godina.
Bila je prvi pesnik u ženskom obliku, ako je verovati Cvetajevoj!
Kad sam prilazio Peterburgu, njena smrt mi je bila pred očima.
Sa aerodroma Šeremetjevo, ispratili su je prijatelji, bilo ih je četvoro, bilo ih je šestoro, više nego što ih je imala.
Bio je i Sergej Mihalkov, sovjetski himnopisac.
Iz Nikolavske crke, prevezena je u Kamerovo, gde je bilo snežno i neprohodno. Do rake su je odneli na rukama.
Mimo svih zabrana i pretnji, iz Peterburga je mrtvu Ahmatovu ispratilo desetak hiljada ljudi.
Nije neudobno spavati sa mrtvim pesnikinjama.
Sa njima uvek ima o čemu da se ćuti!
Ove žive su dosadne, stalno ih žulja nakit, i pitaju: Jesi li me gledao?
Kako da odgovorim da su prave pesnikinje proterane sa televizije?!
Oko podneva odlazimo u hotel ”Angliter”.
Pored 193 sobe, biznis centra, noćnog kluba, kazina, saune, ima i lekarsku ordinaciju.
I nema sobu broj 5, onu u kojoj je 28. decembra 1925. Jesenjin pronađen mrtav.
Ona je na drugom spratu ali je nema.
Spojena je, pregrađena, dozidana, premeštena, soba u kojoj sam sanjao da se probudim.
Velika Morska ulica 39!
Na hotelskom zidu raspolućena mermerna tabla sa Jesenjinovim imenom, bela kao njegova crna smrt!
Crni čelovek!
Koji je recitovao carici Aleksandri Fjodorovnoj Romanov, i njenim kćerkama u Carskom selu, tamo gde je Ahmatova provela detinjstvo i mladost.
Gde posle Jesenjina?
U noć, ili u crkvu!
Samo ne u kafanu, tamo nema budućnosti!
Idemo u Kazanjsku sabornu crkvu.
Ona je u obliku izduženog krsta, ima tri ulaza i svaki ima portik sa šest stubova.
Skoro šezdeset godina bila je Muzej ateizma!
Podignuta 1901., najsjajniji je ukras Nevskog prospekta.
Boljševici su iz nje 1922. odneli ”129 pudova srebra i više od 37 funti zlata” i ukrase sa ikone Kazanjske, Majke Božije!
Ikona, koja je preživela požar i pred kojom su se odigravala čudesa, koja je bila u prvim redovima pukova Minjina i Požarskog pri opsadi Moskve, pred kojom se molio Petar Prvi pred Poltovsku bitku, ukradena je 1904.
Zamišljam lik Stojana Čajkina, koji je kaznu služio u samici u Šliserburgu.
Hoda po sobi, s rukama na glavi, izujedan od savesti, urla: Šta mi je trebalo da je bacim u vatru, da proverim koliko je svemoćna?!
I Bog mu odgovara: Kako si činio, tako ti se vraća!
Prva pobeda ruske vojske pri Napoleonovom nasrtaju na Rusiju, dogodila se 22. oktobra 1812., na dan Kazanjske ikone.
Napoleon je tada izgubio 7000 vojnika.
U vreme kad je Lenjingrad bio pred padom, Staljin je dozvolio da se ikona iznese iz crkve i da se održi litija sa molebanom.
Nošena je u Staljingrad, pred njom se molio i maršal Žukov.
Stojim pred njom i palim sveću za Jesenjina!
– Zaboravio si na sebe! – kaže Baškirov.
– Da, toga se uvek setim u slobodnom vremenu!
Zapalio sam sveću i Kutuzovu, koji ovde leži.
Feldmaršal, Mihail Ilarionovič, za koga pričaju da je voleo kisele jabuke.
I usput pričamo o jednoj ženi koju nismo poznavali.
Kao i sve žene, i ona je bila lepa, ali ova je bila i pametna, doktorirala i na jednom od ovdašnjih instituta bavila se oplemenjivanjem i ukrštanjem biljaka.
Posle mnogo godina, uspela je da napravi sortu krastavca koje obično kupujemo u teglama i zovemo – kornišoni!
Za to je dobila Staljinovu nagradu.
Ona je tada bila malo vrednija od Nobelove!
I gospođa je dugo razmišljala: šta da uradi sa parama, da li da kupi stan, imanje, da pomogne institutu…?!
Imala je dvoje dece i muža.
Muž je govorio: Napravićemo daču i kupiti čamac, više nam ne treba.
Ona je rekla: Ne, kupićemo auto, da obiđemo svet i kad se vratimo odlučićemo!
Na izlasku iz Sankt Peterburga, imali su saobraćajni udes.
U policijskom zapisniku je pisalo: Četiri beživotna ljudska tela i jedna mrtva mačka!
Kad su ih sahranili, mesni paroh je rekao: Uplela je ruke u božje prste, da je hteo mali krastavac, Bog bi ga prvi stvorio!
U Sankt Peterburgu kad zamiriše snetac, sezonska riba, zovu je karjuška, mirisom podseća na krastavac, kažu – dolazi proleće!
A odavde do proleća, kao od kornišona do velikog krastavca.
Pričamo o Puškinu.
Aleksandra Smirnov – Roset, kaže: Volela sam da ručam kod velikog pesnika. Za ručak je bio šči ili zelena supa sa kuvanim jajima, krupni kotleti sa spanaćem ili kiseljanom, a za dezert je bilo slatko od belog ogrozda. Ili palačinke po receptu Arine Rodionove, blini sa borovnicama!
To je ono što sam jeo sa Oksanom, dok smo čekali Denisa.
Pitala je da l ‘ mi se dopada, i ja nisam odgovorio!
Isidora Sekulić ćutanje deli na prethodno i naknadno!
Ne umem da se svrstam.
Saramago je, piše Magdalena, nastavio tamo gde su stali Beket i Kafka.
Znam da je za pozamljene pare kupio prvu knjigu i svoj roman ”Zemlju greha” osmislio dok je radio kao automehaničar.
Ali, zašto se njegovi likovi zaljubljuju u ženu koja ne postoji?!
Mora li žena koja se voli da bude Jelena koje nema?
Magdalena šinjel zove kabanicom i voli Nabokova.
On je rođen u ovom gradu i jedan leptir se zove po njemu!
Nije to samo leptir, to je – dvokrila vrsta!
Lovio ih je, skupljao, veliki Nabokov, i lepo je što noćas mislim o ženi koje ima.
Puškin je u Sankt Peterburgu upoznao Nataliju Gončarevu sa kojom se venčao, 1830.
Bila je lepa, razmažena, pomalo i rasipnica!
Sa njom dobio četvoro dece, izdržavao i njene dve sestre, poverovao je sebi tek kad su mu drugi rekli da se oženio koketom koja nije volela knjige.
Tada je došao i Žorž Dantes.
Emigrant, koji je Nataliji jezik zavlačio pod vrat.
U ”Literarnom kafeu” na Nevskom Prospektu, gde pijemo čaj, postavljena je njegova bista.
Odavde je otišao na dvoboj koji se odigrao u zoru, 27. januara 1837.
U poslednjem času je zatražio slatko od dudinja, a vlast naredila da se sahrani tajno, i da se do groblja preveze u kolima natovarenim senom.
I gde je sad?
Eno ga u Mihajlovsku, sedi mrtav pred prodavnicom.
Niko ga ne bi prepoznao, osim onih koji pitaju: Koliko je sati?
Osećam da je kasno, ne piše mi se.
Sutra idemo u crkvu Hristovog vaskrsnuća, zovu je hramom Spasa na krovi.
To je crkva prolivene krvi Hristove!
Šta ću ja tamo, kad ni petla nisam zaklao?!
Istina, imao sam nekoliko bliskih susreta sa svinjama koje su se u slaninu pretvorile!
Bog voli masno i kad jede ribu, u ime pastira svojih!
Francuski kreveti su napravljeni da ti pokažu koliko si daleko od onih koji ti govore da te vole!
Baškirov me opet budi.
To bi se moglo reći – Baškirov brzo spava, kuva nam kafu i sanja o sovama koje je kao student negovao u Kišinjevu!
Imao je i gavrana, sa kojim je pričao o Gorbačovu!
Crkva je sagrađena na mestu gde je ubijen ruski car, Aleksandar Drugi, 1881.
Prekrivena sa skoro osam hiljada metara mozaika, koje su osmislili Vašnjeckov i Nestorov.
Podseća na crkvu Vasilija Blaženog u Moskvi.
Tokom blokade Lenjingrada bila je prekrivena platnom.
Da fašisti ne gledaju koliko je lepa.
Iza nje je pijaca, gde se prodaju suveniri.
– Kako me toplo gledate! – kaže Elena.
Rodom iz Rostova, ima kćerku, bivšeg muža i dugački kaput – BOSS!
Ne zna ona da je modna kuća Hugo Boss šila i dizajnirala nacističke uniforme Vermahta.
Dođe mi da joj skinem kaput, i da je obučem u rodoljubivi osmeh s kratkim rukavima.
Isakijevski sabor, jedan od najpoznatijih objekata u Sankt Peterburgu, obmotan je čudesnim legendama.
Njegovom arhitekti, Avgustu de Moferanu, prorekli su da će umreti nakon završetka izgradnje hrama.
Mesec dana nakon završetka radova, arhitekta je umro.
Pričalo se, takođe, sve dok je Sabor u skelama, carska porodica je bezbedna.
Posle izgradnje 1858., Sabor je bio u skelama do 1916. Kada su skinute, dogodila se Oktobarska revolucija!
Ispred Sabora je monumentalni spomenik cara Nikolaja Prvog na konju.
Na postolju izvajane figure careve žene i tri kćerke koje drže krst i Jevanđelja.
Nedaleko odavde je i spomenik koji je Katarina Druga podigla Petru Prvom, koga je Puškin nazvao – ”bronzani konjanik”.
Ovu legendu simbolizuje konj koji gazi zmiju.
Isakijevski sabor bio je najveća crkva u carskoj Rusiji, građen četrdeset godina, visok 101,5 metar i posvećen je Sv. Isaku Dalmatinskom, koji je bio zaštitnik Petra Velikog, rođenog na praznik svetitelja.
Anđeli sa spoljne strane ukrašavaju kupolu crkve, dok je ulaz ukrašen granitnim stubovima od jednog komada, pojedinačno teškim 80 tona.
Velika bronzana vrata u reljefu rađena su po uzoru na ona koja se nalaze na Krstionici u Firenci.
Sabor krasi 112 stubova korintskog stila, iznad njih je umetnički reljef koji predstavlja preobraćanje Sv.Vladimira.
Unutrašnjost crkve zahvata površinu od 4000 metara kvadratnih i obiluje pozlatom, muralima, mermerom i mozaicima.
Ikonostas je izrađen od osam stubova melahita i dva od lazurita, i iznad njega su dve freske –Hristovog vaskrsenja i Tajna večera.
Noge ne osećam, možda nisu moje!
Denis računa, prepešačili smo više od dvadeset kilometara.
Dok prilazimo čuvenom Rotondu u Gorohovoj ulici, gde se nalaze ”đavolje stepenice”, priča mi da je plivao u Nevi, čak mu je i milicija aplaudirala.
Osećam miris paučine, nekad je ovo bila javna kuća, u njoj je živeo čuveni Grigorij Rasputin, sad ovde spava prošlost, ima štap i kvalitetne socijalne vilice, one što ispadaju samo kad se priča o budućnosti.
Prolazimo pored Spomenika ljubavi.
Podignut je Osipu i Nadeždi Mandeljštam, napravljen od straha i nade!
Dubok naklon, zaljubljena stražo!
Ljubav ne raste, ne postaje velika, i savršena odjednom i sama po sebe, već zahteva vreme i stalnu brigu, govorila je poslednja ruska carica, Aleksandra Fjodorovna Romanov.
Evo me sa njom, u hotelskoj sobi.
Ni ja ne verujem da su ovo njene fotografije.
Sa dugim pletenicama, sivo – plavim očima, nežna i topla, nije čudo što su je zvali Sunčana!
Nije bila omiljena u narodu, nije marila za dvorska pravila, što je posebno ljutilo njenu svekrvu, caricu Mariju Fjodorovnu.
Čak i kad je posle četiri kćerke rodila sina, carevića Alekseja, Rusi nisu umeli da je zavole.
Ali, njen brak sa carem Nikolajem Drugim, sve do časa kad su mučenički ubijeni, bio je pun ljubavi i razumevanja.
Postoje žene kojima se ne da da budu srećne.
One su dobre, privržene, vredne i ne zavide ženama koje nemaju ništa od toga.
Fali im samo malo, da bi imale ono što imaju žene koje to ne zaslužuju.
Ne znam kako sam spavao.
Sneg napadao do kolena.
Recepcionerka pita: Jeste li pušili u sobi?
– Šta vam pada na pamet, gospođice! To radim samo u toaletu ili kraj prozora, kad me niko ne vidi!
Na centralnom peterburškom Trgu je spomenik Aleksandru Prvom, podignut nakon pobede Rusa nad Napoleonom.
Među ovakvim, ovo je najveći spomenik na svetu, visok 47,5 metara i težak 500 tona.
Na postolju je kompozicija od štita Princa Olega Novgorodskog, šlem Aleksandra Nevskog, naprsnik Aleksandra Prvog, kao i drugi simboli heroja koji su doneli slavu Rusiji.
Na vrhu je anđeo sa krstom, za koga veruju da liči na cara Aleksandra.
Ne, danas nećemo u Ermitraž!
Ni sutra, jer idemo u Carsko Selo!
Imamo dovoljno vremena da nađemo ulicu Gorana Lazovića!
– Samo idite pravo, tu ima jedna crkva, ne znam kako se zove, ima i nekoliko kafana, i uz ulicu je velika kuća. U njoj živi taj gospodin! – kaže čovek sa klupe.
– Ne tražimo njega, nego ulicu!
– On će vam sve objasniti, ali ne verujem da ćete ga naći!
