SAMOĆA uostalom ni od koga ne treba očekivati ništa samoća je udes s kojim treba računati samoća je raj samoća je postojanje samoća je jebanje samoća je druženje bekstvo iz samoće je bekstvo u samoću samoća je raskopavanje titravih iluzija u slepoočnicama samoća je masturbiranje u krezube lavaboe hotelskih klozeta samoća su nedovršeni monolozi među falusolikim stalaktitima alkoholnih isparenja samoća je zbir ujeda mačkastih usmina vagine plastično rastegljivih vilica koje gutaju svemir VREME U КOJEM ŽIVIM užasavam se vremena koje stoji mrtve bare vremena čamotinje vremena vremena u kojem se ništa ne dešava vremena koje postoji zbog sebe vremena koje postoji tek da bi postojalo vremena u kojem je sve jednolično i bljutavo užasavam se strašno se užasavam vremena koje ništa ne obećava ništa ne daje samo uzima užasavam se osušene alge vremena obešene pred mojim vratima oglodanog vremena vremena na kolenima vremena koje dubi na glavi koje se šegači koje ne ume da shvati neće da shvati ili ne može užasavam se vremena koje ne ide sa mnom u korak koje me odbacuje ne postavlja pitanja ne daje odgovore užasavam se vremena u kojem živim MOZAIК svaki je čas deo večnosti ili čak ona sama razum to ne može da opipa svaki je čas jedna kockica u mozaiku umiranja život je pokušaj da se kockice slože strepim pred kockicama koje se slažu strepim pred vremenom koje dolazi strepim pred danima koji moj lik umnožavaju u bezbroj istovetnih primeraka strepim pred vojskom svojih kopija strepim u pretrpanim čekaonicama sutrašnjice strepim pred apostolskim licima političara koji nas razapinju na krstove pohlepe strepim pred danima koji su osvetljene komore konc-logora strepim pred noćima jer ne volim da umrem s povezom preko očiju strepim suočen s besmislom svog postojanja uhvaćen u zamku saznanja koje nije ništa drugo do omča stegnuta oko vrata strepim pred sopstvenom strepnjom jer mi ne dozvoljava da mislim strepim za sve koji se ovog momenta začinju u matericama svojih majki jer su bespomoćni strepim jer nisam napisao pesmu koja će promeniti svet strepim pred fobijama koje otkrivam iz dana u dan jer su proizvod nagona za samoodržanjem strepim suočen sa samim sobom jer pred sobom ništa ne mogu da sakrijem strepim pred umobolnim i nastranim tipovima koji osvajaju svet jer svetu nije suđeno da bude nastran i umobolan strepim za budućnost svojih pesama koje su produkt čiste genijalnosti strepim da me neće shvatiti oni koji dolaze iz epruveta i retorti jer će im umovi biti usmereni u jednom pravcu strepim za prirodu koja je čoveku dala odrešene ruke i već se pokajala strepim pred svojim semenom dok milijarde mogućih homo-sapiensa završavaju u gradskoj kanalizaciji strepim zato što optimizam nije način da se preživi strepim pred gradovima lešinama koji se raspadaju u smradu sopstvenih isparenja strepim pred osvajanjem kosmosa za potrebe sumanutih moćnika kojima jedna kloaka u univerzumu nije dovoljna strepim pred mogućnošću da neko drugi govori u moje ime kada ja to nisam u stanju strepim pred ludilom koji mi može razoriti mozak i poslati me dođavola strepim pred manifestima koji ljude sprečavaju da misle strepim pred bizarnim osmehom velikomučenika strepim pred mislima koje mogu biti začetak shizofrenije strepim jer nemam načina da se oduprem mnogo čemu što kola krvotokom čovečanstva strepim pred napadima melanholije koja me svakodnevno vuče na dno lepljivog bezdana strepim pred okeanom alkohola koji ne uspeva da me liši strepnje strepim pred zadahom smrti koja je izgleda jedino rešenje SLOVA UZALUDNE MOLITVE u meni još samo tinjaju delići davnog spokoja od ostataka mozga grozničavo slažem simetrični mozaik opkoljeno sa svih strana egzekutivnom porukom novinskih naslova srce otkucava petu betovenovu simfoniju vojničke čizme kao vaške bištem iz svesti isključujem čula zatvorenih očiju nazdravljam potomstvu davljenici smo sa slamkom razuma u šakama niotkuda došli u ništa ćemo biti pretvoreni konfete rasute po univerzumu slova uzaludne molitve ogledni miševi pod staklenim zvonom političara zemljo progutaće te sopstvena kopilad
