2.
Došli su prije četiri dana, spavaju u kamionu, dolje niže uz kuću onog Talijana kojeg moj otac zove šjor fašista. Skender i njegova četiri sina. Pokucao je taj čovjek s bijelom kapicom jednog popodneva na vrata, majka ga je pozvala da uđe, a on se najprije izuo i kao da se malo poklonio tom hodniku u koji je kročio. Stajao sam iza majke, već sam viđao ljude s takvim kapama, muslimani, znali su dolaziti svojoj djeci u posjete u našem naselju. Hodali su uvijek u sakoima i dugačkim, tamnim hlačama, s tim kapama, čak i kad je sunce talilo asfalt, a ljetni vrhunac u svoju zlatnu trubu upuhivao najbolje od sebe. Naša je kuća bila jedina bez fasade, lijepa, nevelika, ali još crvena od cigli koje su s vremenom od soli nošene burom izgubile snagu svoje boje, a onda, zbog dugotrajnih kiša, po krajevima uhvatile i crne rubove nekakve sitne mahovine, mrlje smoga. Uglavnom sam se sramio. Oko nas je bilo i kuća bez krova, samo s betonskom pločom i izvučenim šipkama željeza na kutovima, s naslaganom ciglom koja je čekala da postane novi kat. Ali i takve kuće imale su fasadu, makar samo tanki sloj žbuke potom obijeljen. Ništa trajno, a ni skupo, ali mi nismo imali niti to. Naša je kuća sagrađena na strmini, na rubu kraške vrtače i jedna njezina strana ima cijela tri kata, skoro devet metara visine, gotovo da se ruši u tu jamu. Sa strane ceste to je jednokatnica. Skender i njegovi su iz Gostivara, stručnjaci su za fasade, posebno onu najskuplju i najtrajniju, zapamtio sam je – terabona. Skender ju je zvao terabone, s onim tipičnim r koje se zapetljalo negdje na početku dušnika, koje je kao skriveno od otvorenosti vokala kojima je okruženo. Došao je jer je vidio kuću bez fasade, da ponudi upravo tu terabonu. On i njegovi sinovi u ova dva proljetna mjeseca što su na terenu (opet r) napravili su desetak fasada, dogradili neke katove i sazidali pet garaža. Tako je rekao. I potom, gazda, ti reci, hoćeš da ti radimo. Garantujemo za poso, vrlo je ozbiljno, kao da se zaklinje, još je rekao Skender. Moj otac je sjedio za stolom, okrenut leđima prozoru, pušio je. I njegov novi majstor je zapalio. Hoćete li kavu, majstore, upitala je majka. Ne hvala, gospođa. Hoćete li rakijicu, dosjetio se otac. Ne pijemo mi, mi smo muslimani, tako je kod nas. Pa uzmite bar nešto, evo oblatni, izvadila je kolače na kristalnom tanjuriću, stavila pred njega. Ne hvala, gospođa, nemojte da vas smetam.
Koliko bi to mene koštalo, majstore, upitao je moj otac.
Dobar si čovek, imaš sinove, manje nego druge.
Pa kako to znate, začuđeno se, uz smiješak ubacila majka.
Skender joj nije odgovorio, dok je gasio cigaretu, pogledao je mog oca i rekao:
Prošao sam ja nekoliko puta ovuda, išo u trgovinu ovu, kiosk, sve sam vidio. Dobri ljudi.
A dobro, gledajte, ajde vi to izračunajte pa nam recite, izmjerite kuću, pa da vidimo.
Nemam šta da merim, uzvratio je Skender, kuća ti je osam na deset, kat dva osamdeset, ne brini, neću da te prevarim, boga mi, gotovo je uzvišeno rekao naš novi majstor. Moja familija, znaš, svi radimo fasade, četiri brata, nema govora o varanju.
Potom je rekao neku brojku, koju sam odmah zaboravio, znam samo da je moj otac stavio ruku preko usta i nakrivio malo glavu, a majka je uzdahnula. Potom je rekla, nemamo mi taj novac, majstore.
To je, gospođa, terabone, sto godina traje. A možemo i sep da radimo, nešto drugo, ali to nije poso, znate.
A hoćete li jesti kod nas, gdje ćete spavati, upita ona.
Gospođa, to nije vaša briga, To je na meni.
A kad bi se odlučili, kad možete početi?
Sutra, gospođa, šest dana posla, ako ne bude kiša.
Otac je ustao i prišao prozoru, razmaknuo je zavjesu, podstanar je upravo parkirao novi Citroën Pallas ispred garaže u kojoj je svoje rijetke vožnje čekao naš stari Fiat.
Okrenuo se, pružio ruku Skenderu koji je hitro ustao i rekao:
Počnite vi sutra, ako imate radnike.
Imam ja sinove, gazda, sinove, ponovio je Skender, čvrsto tresući ruku mog oca.
Fotografija: Goran Kovačić
Ivica Prtenjača, “Sine, idemo kući”, VBZ, Zagreb, 2021.
Knjigu možete nabaviti na: VBZ
