Dve ribice Carassius auratus za Milenu
(Drvcetu)
Milena i ja svakako delimo dublju vezu nego je ovo šugavo mesto uz reku nalik gradskom smetlištu. Nešto od one čvrste vezanosti dva bića, za sva vremena, dok ovo sadašnje sipkam, hraneći ribice sa obale ili u svojoj sobi, svejedno. Što i nije za čuđenje ili osudu. Jer znam da postoji nešto od nje, neko ime na koje će da odgovori. Postoji zvuk, zveket, udarac na koji će se odazvati. Kao ove dve alave ribice koje se trznu celim svojim vretenastim telom kada palcem i kažiprstom kljucnem u akvarijum.
“Milena, javi se!” – govorim joj.
Milena nikad ne odgovara. Znam da je daleko, niz reku odlutala. Plićakom, jer se uvek klonila dubine. Plićakom po kome i dan-danas gacam tresući sito. I zovem je. Jer, ja se bavim time i znam da će, kad-tad, nešto zasijati. U mojoj ruci ili svesti. Potpuno nebitno. Stari sam ispirač rečnih sprudova, lovac na zlatna zrnca, u plićacima, gde svakoga jutra bulumenta svakojakog ološa šljapka, šmrče i prosejava. Baca pesak, baca prazne konzerve piva, baca oglodane kosti. U dane vikenda je svega više. Tada se reke uglavnom klonim. Zaobilazim nju i radoznale turiste, instant ispirače, koje blagoglagoljivi vodiči neprijavljenih turističkih agencija kljukaju lažnim podacima, velikim brojkama i adrenalinom. Vikendima ja hranim ribice. Carassius auratus, dve za Milenu.
Znam da će se jednom odazvati. Pružiti mi ruke. Možda me povući, dalje niz reku.
Guram ruke u rečni tok, pipam klizav kamen. Nešto kao njena kosa me dodiruje. Trava. Zaista je teško, ne videti je svuda. Kao kad sam je video prvi put, prozirnu, beloputu, moju Belicu, u dubokim bratovim ribarskim čizmama, nagnutu nad rekom, sa sitom u rukama. Sa namrštenim pogledima starih ispirača na njenim krhkim leđima, otkrivenim mršavim butinama, sa slamnatim šeširom. Nije marila ni tada za mene. Nije marila ni za šapate ni ogovaranja. Nije marila nizašta. Činilo se, niko joj ništa nije mogao. Jedino je voda uzimala više nego je davala, govorili su naši stari.
Danas sam sreo njenog brata. Ide po selu sa dva-tri staklenca u džepu. Premeće, zvecka njima. Odmah je petom izvrteo rupu u mekoj zemlji.
“Imam i gvozdenac, za tebe.” – smejući se pruži ga.
“Beli, danas nisam za klikere. Dođi, častim doručak!”- snuždeno ga zovem.
“I rakiju, i rakiju!”- sav je ozaren.
“Naravno, Beli, i rakiju.”
Idemo do Mišelove birtije. Povratnik, treća generacija. Jedan od retkih koji se setio naninih bajki i došao, započeo biznis u očevoj kući. Osim par neobičnih, stranih naziva za obična domaća jela, ništa ga više nije vezivalo za roditelje u Francuskoj, prijatelje, nekadašnji život.
Naručujem dva čokanja domaće. Tek kod treće ture, zaboravši obojica na doručak, Beli počinje o njoj. Bio sam strpljiv, nisam navaljivao. Čekao sam, kao svaki put, da neki novi detalj, neka nova pojedinost izađe iz njega.
“Vražja su to posla, vražja” – klima klasom zrele pšenice, jedinim delom tela koji je ličio na Milenu.
“Video sam je, na vrstu od mesta gde ste ispirali. Njega nije bilo, pobegao crni đavo!”
Ni milicija mu nije verovala. Nisu je našli ni tu, ni deset vrsta dalje, niz reku. Nigde je nisu našli. Niko nije video ni rumunskog ciganina o kome je pričao Beli. Pa, Rumuni već pet godina ne dolaze ovde u nadnicu, još manje je verovatno da bi se zamajavali ispiranjima!
“Kako je izgledao taj njen?” – pitam, a znam.
“Pravi đavo!”
„Kako je ona izgledala?“ – opet pitam.
„Dve ribice, dve ribice su izašle iz njenih očiju“ – kaže. „I to zlatne! Nisam ih uhvatio. To je ona meni dala, a ja ispustio.“ – izgleda skrhan.
Nema ničeg novog, pomislih.
Selom su dugo kružile priče, u koje je svako na svoj način verovao i hranio se njima.
Viđali su je, duboko u planini, kako sa vencem cveća na glavi, ide i peva. Ili izvlači med iz šupljeg debla. Ili trči poljanama, držeći za ruku visokog, tamnoputog momka.
Ja sam znao da su sve to budalaštine. Ona je tu, uz reku. Čeka mene.
Treba nahraniti ribice.
