RODOSLOV KIŠA
kiša u jesen je najstarija
kćerka oštrača noževa, putujećeg
od vrata do vrata.
hladna zimska je mlađa
sestra, koja se trudi
da kopira spokoj lica
svog starijeg brata, mandarina.
one prolećne, obilne i plahe,
brzo zaboravljamo, kao nekakve
dečje nestašluke.
ali ova što me okrznu, u letu
godine šesnaeste, ne može biti ništa
drugo osim potomkinja
tvog bezglasnog, nežnog pogleda
GINOID
moja su stopala obična
plastika, do grla sam
ušla u more. osećam dno
odakle raste nekoliko
oblutaka, antene korala
i dva sjaja: dva blistava
dugmića otpala s moje
glave. a gore listaju
prostori. bića. mirte
i nar, sva materija s početka
vremena, što staje u mene:
(samo da potraje,
samo da potraje…)
baterija od stakla sa par
litara krvi
BEOGRAD U APRILU
na grad su to veče padale
ptice s aprilskim brujom
motora i prve, zemljane
mladosti drhtaše
iz kotiledona. meni je
krckao šoder, mrve između
slogova, kada mi reče: izađi,
tesno je ispod krovova, i s kišom
preda mnom okrilaćen,
neprepoznat čovek mahaše
TRANSTREMER U MINIJATURI
u četiri oka dva ćutljiva
soba danima preliva
jelenje tuge tundri
i pustopoljina. onda samoći
razvije film neba u rasulu
i tremoru. prikupi kosti
i smiri se. nevidljiv
u minijaturi
*sob = severni jelen
DOBRO JUTRO
iščupala je trepavice
iscepkala na sitno. šapatom
rekla je: tako je majka ložila prve vatre
nenavikla na balkanske zime. jer znala je
kako goreti dugo. u matičnim knjigama
moga straha. gustom češlju nesanice.
u vinu s nešto trunja. trunući
kao mesečeva alpaka. u rečima-trnju
što su me dizale u nekim od prošlih
života. zvoneći poput budilnika
