LIMBUS PATRUM
bela smrt kao blagoslov što dotače
Lava Nikolajeviča na zavejanoj stanici
Astapova, zaobljena nežnošću naježenih
jablanova, penje se naviše poput dima
beše tiho i ti nema, zarobljeni beskrajem
beline ruske melanholije breza, otegnutog
plača ađinokaje, kao pred mitarenja starih
ptica ili presvlačenja okraćalih zmijskih košuljica
u snegu tvoji mali gospodstveni tragovi
stopala, predeo pamtljivog hodočašća
mog srca, dugotinjajućeg u pepelu spaljene
biblioteke razuma, krasnoslovlja putopisa
zvezdani svici sa obožanstvenih staza
s pozajmljenim naravoučenijem, kud hodasmo
ja i senke tvojih plemenitih pretkinja, Dafne i Euridike,
krajolici svakodnevnog limbus patrum-a,
gde čekasmo u redu za silaske, u kraljevstva
podzemlja
JESENJE PERUNIKE
(Kišu)
kada suše
jesenje padnu na avlije
mesec, šeboje i sve
ostale nedorečene prilike
prvi ko se seti
kiša
i smrti njegove
kiše
ispod rumenih krila
znojeve neka ne zaboravi
onda i zaliti
moje perunike
SUB ROSA
Nauči me kako da zadržim reči
što beže, dok slušam tapkanja
Kavabatinih ždralova oko velike vode,
koja ne sluti da će postati obična
bara, možda će kiša koja počinje znati
da utiša mrmljanja šamana sa obale
Ganga, kotrljanja bisera skliznutih
sa tvoga vrata, poslednji krik balegara
pre nego onemi, jer ne zna za uskrsnuće
nakon smrti, život u punom sjaju,
u skarabeju, u kamenu.
Soul Istoka, himna mistika vrtova Vavilona.
Marseljeza ubogih, koju smo slušali
na klupi Luksemburškog parka, sećam se, i stiska
tvoje male šake, u groznici.
Stvar je, kažeš, u jabuci, iza koje palaca račvasti
jezik zmije, sub rosa*, opet za sebe, čujem
kako se otključava poslednja
sedma čakra, jer ja sam Amfionova
lira što podiže sedmu kapiju Tebe. Tebe?
HROMOZOM NOĆNOG LEPTIRA
u odsudnom času dok svetlosti
lampe prže baršun tvojih krila, vidim
tvoj pogled izobličen.
bespomoćan.
i grozničav, dok se pitaš
u kom trenu i koji je
od predaka, u dugom nizu iza
zaturio gen. pa do tebe
ne stiže nasledna poruka,
strah od vatre
BOZONI
snovi,
izuzetna prilika
da se obraste
mahovinom, probudi mladi
grom u deblu, poleti
nevidljivim krilima, namota
beskrajni klupko
tugovanki, nemarno prelista
dnevna štampa uzaludnosti,
da se raspeš
kao semene žiške usamljene
zvezde, božije čestice u grču
akceleratora
sopstvenog haosa
