DRŽALA JE TVOJU RUKU NA IVICI SVET(L)A
na visokoj krečnjačkoj dini koja pruža pogled na kraj
iako dobro znamo da tamo počinje neki drugi deo sveta
u ravni s jednostavnim pogledom koji ti je nudio
perspektivu horizonta i vertikalu mekog ponora
ka uvalama vode
nije mislila da treba izgovoriti bilo šta jer je držanje
za ruku bilo jedina pojavnost tog sveta tada među vama
izmaštavajući kolonije mrava i glasove kupača
na neprijateljskom terenu u samoj nedođiji
okupanoj svetlom
držala te je sobom za ivicu znajući odgriske tame
unapred prepoznajući odustajanja od večnog zarad vernog
malog boga sveta, dok je okean pretio hladom
suvog grla i nesigurne utrobe
na strmoj litici što se svakog časa mogla meko obrušiti
u skrivene usmine zevalice i ispod šešira
dole u predvorju talasa dok je leto prolazilo u objašnjavanju
kako je sve naopačke, i zašto se uvire u suprotnom pravcu
još jedno nago telo slučajnog kupača remetilo je
prebacivanja s boka na ulegnuća u tamnožutom pesku
a prsti kao rakovi tražili su najsigurniju školjku
ovde u podnožju krečnjačke dine s pogledom na novi početak
iz njene utrobe izašla je mučnina već odigrane borbe
istovetna tačka gledanja, žudnje za naglim prestankom,
sila zakona prirode i voljenih mistifikacija dok svetlo
nije skliznulo s ivice ̶
krečnjak srušio u odsustvo boje
iz potamnelog kosmosa znalo se, samo novi poredak se uspostavlja,
potresi oblikuju seme između dve šake,
u novi život od znoja i soli što će ipak naglo
biti prekinut nedostatkom svetla…
trebalo je samo da i dalje drži tvoju ruku.
KAKO IZGLEDA ODLAZAK
Tim putem se na isti način proteže svetlost.
Želi da sklopiš kapke, njihovu modrinu od prethodnih kiša,
Ubrzano se smenjuju trake da poklope
tihi jecaj, sitno ridanje nevidljivih suza
Sediš za volanom i voziš,
siguran u još jednu nedođiju ̶
Međutim, ni to nije dovoljno daleko jer znaš
kakvu si razdaljinu upravo prešao,
I da se još uvek nisi vratio,
da možda povratka i nema.
Svetlost izgleda bezgranična i čini zlatan presek
tvog očajnog dana, ali tu je još uvek i toplina
stiska ruke, osmeha koji nije trebalo da se dese,
Sve miriše na život, na povremeni nervozan znoj,
Hladno ti je, sve dok se ne osmehne ona,
punih usana tebe, sažvakanog i progutanog.
Nikad nisi pomislio da se može biti tako blažen
kad te neko pojede do tvog mraka,
pa te otkrije ponovo celog,
A zlatna svetlost, pred sumrak sjajnija i jača ̶
zanosi zbog skorog odlaska.
Leprša joj kosa, vozilo je u pokretu, i svaka vlas
je još zlatnija od tek izgovorenih dilema,
U tvome srcu ona ista brojanica ̶
Svetlost je bezobzirna, dok svuda prodire:
i u dnevnu sobu, i u kuhinju, na krevet,
pored kućnih papuča svega što te je činilo.
Obasjava ti život, dok tražiš preostale senke,
ali nema više sigurnih mesta.
Ne da ti mira zlatni presek, ni ponesen kamen,
što pamti prošlost korala, ali i njene ruke,
Njene ruke,
I znaš da skori sumrak opet obećava nove susrete.
A možda ipak i ne.
