Tange u Trgovištu[1]
Trgovište je opština na krajnjem jugu Srbije u Pčinjskom okrugu. Sedište opštine je u selu Trgovište. Po popisu iz 2002, selo ima 1.864 stanovnika. Posle Drugog svetskog traje proces ekonomske migracije stanovništva ka bogatijim krajevima. Opština Trgovište je najnerazvijenija u Republici Srbiji. Udaljena je od glavnih železničko-drumskih saobraćajnica, a naročito negativno se na ovo područje odrazilo osamostaljenje Republike Makedonije i stvaranje međudržavne granice. Sredinom 1980-ih izgrađeni su pogoni fabrika Simpo, Jumko i Koštana. Od njih je do danas opstao samo pogon Simpa.
Wikipedia
Ovo naše žene ne nose ni za džabe! – gunđa magacioner. Vrti se po prostoriji i gleda u neverici, ali s rezignacijom čiji uzrok mogu biti samo godine provedene u izneverenim očekivanjima, pa onda, na kraju, očekivanja zgasnu kao i mnogobrojna ognjišta ove malene varoši. Novinar mu kaže, s određenom dozom neverice, da su to najnoviji modeli. Piše dole na pakovanju. Smejao bi se, međutim, shvata da je njegov smeh negde na pola puta da pređe u sažaljenje. – Ali neće, bre, uzvraća magacioner, ove naše! – osim, ako nećemo svi odmah da poletimo na onaj svet, kao u Kustinom[2] filmu, jerbo evo imamo baš tak’e cipele.
Neposredno nakon velikih prošlogodišnjih poplava, Trgovište je još više opustelo. Došlo je manje i više skučeno, kao čovek smešten u kutiju šibica koju je poplava natopila i omekšala tako da se iskrivila sasvim, a nema se kuda iz nje. Osim da se, izgleda, istrune. Umoreno od klizišta i poplava, stanovništvo je tavorilo u kućama zajedno s nagomilanom vodom koja se teško povlačila. Navikli su se na to da žive na mnogobrojnim granicama, budu ta deseta rupa na svirali, odeljujući u sebi druge, nevidljive međe. Međutim, ta poplava bila je gotovo apokaliptična, a svi su, do poslednjeg, posle nje ostali kao potišteni poslepotopski ljudi. Očekivali su da ih se barem neko seti. I setiše se!
– Ma, ja sam odma’ rekao da od ti’ gore nema nikave koristi. Vidi bre, šta je ovo?! ‘di ću ženi na oči da izađem, ali, aman, ‘di ću i drugim ženama. Šta ću ja, svaliće sve na mene. Pa, to se oni oko naši’ glava posprdavaju. Da mi je da svakom odozgore nataknem pojednu ovu gaću pravo preko glave, pa nek se nose sa svojim kurvarlukom gde god im drago – i dalje gunđa magacioner. Aha, ni za džabe! Jok!
Tako su tog dana u Trgovište stigla dva najneobičnija kontigenta humanitarne pomoći ikada: hiljadu pari najnovijih modela tanga ženskih gaćica i obična obuća za mrtvace. Novinar je već u sebi smišljao naziv teksta koji će iskucati po povratku u redakciju, ali je strepeo da će groteska zaseniti sramotu. Najzad, u svakom crnom humoru može se naći doza prkosa, ali ovde, nije ni sam bio pametan. Mogao je samo da pusti diktafon da vrti i snima. Kutije su stajale u uglu magacionerove sobe i čekale. U tome se zemlja nije mogla obrađivati, niti nakupljena voda skupiti, gaće su tu više da otkriju nego da pokriju, pa je sve moglo značiti samo dve stvari: kurvarluk i blagostanje ali na onome svetu. Tamo gore nema poplava.
– Mislio sam da je pošiljka zalutala pa greškom završila u magacinu humanitarne pomoći. Raspitam se kod ljudi koji su dovezli pakete, a oni mi objasne da je u pitanju zaplenjena roba s carine. Sve same gaće, i to ove moderne. Takve, bre, naše žene ne nose. Poklon je poklon, ali gladnom narodu treba brašno, a ne tange. Stvarno ispada da teraju šalu sa našom mukom – objašnjava Dragoljub, magacioner, novinarskom znatiželjniku.
Da su kamion pečenih prasića i jagnjića poslali ovde dole barem, pa da na nekoliko sati zaborave brigu. S prasićima bi stigle i jagnjeće brigade iz kontigenata specijalnih elitističko-foteljaških kadrova, pa bi se uz vesela obećanja i prekomerno ožderavanje nekako preživelo do sledeće pomoći, ili sledeće poplave. Da su i uf, uf, doveli jednu poznatu pevaljku, pa da narod vidi čemu tange služe, toplije bi im oko srca bilo. Preživelo bi se do neke druge, upotrebljive pomoći. Pevaljka bi tresla tangama, a ljudi udarali u ritmu budućih mrtvaca, opijenih jednokratnom srećom. Rukovanja, blicevi i hvalospevi svakako ne bi izostali. Staricama i starcima oči bi se caklile, kao odjek davno ugašenog plamena, a Trgovište bi živnulo, i to sve, za jednokratnu upotrebu. Bolje još jednom, nego nijednom – da to drži vodu, foteljaši dok ne odu.
– Dolaze ljudi i dalje, a već nekoliko meseci posle gaća ništa nije stiglo. Daj nam, Dragoljube nešto, ako je ostalo, bar za decu, kažu mi ljudi. Gledaju oni mene, gledam ja nji’. Šta da rečem. Ka’em u ponudi su vam samo ovi brushalteri, gaće, i to najnoviji model, i mrtvačke cipele, pa gi birajte – priča rezignirano Dragoljub, dok nam pokazuje pune kutije pomoći za koju niko nije zainteresovan, ili već ne zna šta bi.
Ni za džabe, ponavlja za sebe novinar-namernik, pa izlazi na ulicu, na trenutak, ako se zapušteni seoski drum tako uopšte može nazvati. Nema se kuda odavde, budućnost ne izgleda obećavajuće s koje god strane da pogledaš. Na Kosovo, niko nije naročito raspoložen. U Makedoniju?! – dođe mu na isto, da li si s ove ili one, bilo koje strane granice. U Bugarsku, ne ide brate, ne može se, osim za jednokratni šverc. A, davno su prošle i te godine, nema više navale. Posmatra znatiželjni novinar još malo, zanesen u sopstvene misli, pa ulazi nazad u prostoriju u kojoj ga i dalje čeka magacioner. Svuda oko njega uglavnom neraspakovane kutije, i one dve, za premijerno prikazivanje: šareniš na gomili! Dole u dnu prostorije, viri reprezentativni par cipela za pokojnike, obećanje sveže demokratije za svetlu i sigurnu budućnost.
– Je li, a uzima li ko ove cipele? – pita novinar.
– Ma, ćuti, umalo da i zbog toga postradam. Dođe narod pun očekivanja, izađe besan. I tako skoro dve nedelje. Posle krišom uzimaju cipele, kažu mi: Dragoljube, ionako osim tebe niko i ne zna da su za pokojnike, neka ostane među nama. Razumem ih, mnogo je ovde bedan narod, odavno smo zaboravili šta je to ponos i stid.
I onda otvara kutiju već zarđalu od starosti, te iz nje odmerava tri kašike crne kafe i spušta u tek proključalu vodu. Kada postavi šoljice napunjene do vrha, ali bez tacnica, osmehuje se čudno. Ne znaš da l mu je to još tužnije, ili baš dobro dođe da može malo i da se nasmeje. Kaže, bio je tu jedan lokalni švaler, dođe povremeno da poseti zavičaj, iako se odavno odselio. Interesovao se za te moderne gaće u kojima dupe može samo da ozebe ili da se proda. Video čovek dobru priliku da preko humanitarnih gaća dođe do humanitarnog, onog! Novinar se smeška, pa i magacioner. Ali nije smešno. I onda se, odjednom, taj čovek seti svoje mladosti. Kako se kod Tita moglo putovati gde hoćeš, a mogao je i on s ženom da sedne u kola i odveze se do Beograda, pa odatle autobusom do Trsta, po farmerke i druge modne trendove. Imali smo naš crveni pasoš, gde god pogledaš, da l Zapad da l Istok, mogao si. Radiš i imaš, a umeš da budeš i jedno i drugo, malo drug malo gospodin. Ni Trgovište nije bilo na granici već u centru, nije ih zaboravljao ni Dnevnik 2. Radilo se na veliko, pravio nameštaj, cipele, konfekcija. Znali su Trgovčani i za modu i za eleganciju. Sada eto, umesto najnovijih metoda zaštite od poplave i klizišta, ili barem najnovijeg modela italijansko-srpskog punta, mi imamo najnoviji model tangi za žene, a za sve, cipele spremne za odlazak na onaj svet.
Ovde su, kažu, navikli da od njih svi dižu ruke i da se godinama nose sa svojim siromaštvom, ali misle da ne mora niko da im se podsmeva i baca prašinu u oči. I novinar sve predano beleži na diktafon, već malo zasićen i od neverice i smejuljenja, pa onda tereta tuge i bede. Nije to baš toliko atraktivna vest! Kada se izređaju udarni naslovi koji od politike i nepostojećeg TV života prave podjednak rijaliti program, teško da će ove tange i mrtvačke cipele uspeti da postanu vest dostojna senzacije.
– Šta ćeš sad s tim paketima? – pita najzad novinar, a uveliko pogledava u sat. Kafa je popijena, i vreme je da se krene. Niko dugo ne voli da se zadržava tamo gde su beda i bezizlaz toliko očigledni.
– Kako šta! Šta gi znam koj’ ću, dok nastavlja da s nevericom da gleda u one neraspakovane gaće. – Onaj naš iz opštine nije u pravoj partiji, pa mu poručuju da mož’ samo da se ‘be s tim svojima, a biće da mo’emo i mi svi da se ‘bemo, pa onda kud koji. Fajront!
I tu naglo zaćuti, kao da priziva nešto čemu više ne zna svrhu, ili ćuti čekajući da sve propadne u zemlju pa nastane i taj smak sveta. Novinar je završio sa snimanjem, škljocnuo aparatom da ilustruje tekst, pa se s nekoliko pokupljenih modela za devojku i koleginice iz redakcije uputio prema izlazu. Upravo tu, susreo se s magacionarevom ženom, kojoj više ništa na svetu ne pomognu da se oseti živom. Dok je ulazio u kola, prošao je čiča na kojem su se sijale tek obuvene cipele. Sve drugo na njemu takođe je davno zgaslo.
I tako, živi život Trgovište, jedva živo, s osećanjem nelagode među guzovima, spremno da poleti jedanput, ako Kusta i o njima snimi neki film, dok ovaj deo sveta klizi nadole, baš kao da su i oni za jednokratnu upotrebu.
[1] Velika bruka države Srbije: Trgovištu slali tange kao pomoć! građa za priču na osnovu teksta objavljenom u novinama Press, 11.01.2011.
[2] Emir Kusturica, reditelj, film Underground
