TEGLE U KOJE NIJE STALA NEŽNOST
Noćima ostaju prazne tegle u tvojoj sudoperi
Plutaju u mestu i čekaju da sa njih otpusti lepak
što je držao svedočanstvo i sadržine i namene,
Jedine poruke neprivlačne pretpostavljenoj večnosti.
U njima možda svoje čistilište čekaju
Ne samo do juče ukiseljeni krastavci, ili tragovi džema,
Već i sitnice koje su upravo postale prošlost.
(a prošlost je neko lice koje smo voleli.)
I to je tako jednostavno, juče jesi, danas odjednom
postaješ drugom neko drugi; Dok po vodi plutaju
samo tvoje vlasi, ali u tom talogu, u ostacima,
one postaju mala užad što te veže za prostor između –
Na čekanje da sadašnjost postane čista, uglačana tegla
za nove nežnosti, druge ili ipak iste sadržaje,
ali ne iste ljude.
To je tako jednostavno… ponavljam i ja u sebi. I razgovor
kao da postaje prostor što nas deli, na ono što ostavljamo
pod poklopcima, i dugo se iz nas seli;
I na ono što samo tela, povremeno čine,
dok zobaju zrnevlje pokolebane strasti,
pa se posle dugo hlade u utisnutim zagrljajima.
Ponekad noću, dok spavamo, zamišljam nas u tim teglama,
kao u nesigurnim čamcima, u kojima dugo davimo
sutrašnje bliskosti, kao slepe mačiće,
Jer, ako progledaju, kako ćemo, šta će nam drugo preostati,
osim griže savesti. Osim nežnosti.
