Vrata je otvorila sitna žena kovrdžave kose vezane u punđu, koja je kao ogroman kesten prikačena na njeno teme. Nije imala više od metar i šezdeset, pa je moj pogled za dobrih 10 cm promašio vrhove njenih grudi, koje su se ocrtavale na pamučnoj sivoj majici. Osim te tunike širokog otvora, koji joj je otkrivao glatko golo rame, na sebi, saznaću ubrzo, nije imala ništa više. Stajala je bosa, osunčane i zategnute kože, bez nakita, mladeža, šminke ili tetovaže, samo nekoliko bora iznad obrva i oko usana, koje su se otkrile kada mi se nasmešila u znak pozdrava. Poljubio sam je u obraz, bez ikakve strepnje, koja me obično prodrma pri prvom susretu, jer su mi taj njen smešak i opuštena ruka na mom ramenu dok sam ulazio jasno dali do znanja da je naslutila moju malu prevaru. I da je okej sa tim.
Obožavam XXI vek. Brze kontakte, lak prenos informacija, pametne aparate u koje staju solidne kolekcije filmova i muzike, Q kodove, nule i jedinice, IT sektor, rad od kuće, kamere i filtere, društvene mreže i kontrolu samoreprezentacije. Tinder, jebote! Katalog ljudi s kojima možeš stupiti u kontakt još večeras, samo ako naučiš da komuniciraš, ako uđeš u štos koja od tih žena traži muža, koja iskustvo, a koja partnera za Instagram. A ja sam dobar i pronicljiv posmatrač. Nemam puno kvaliteta, tek zanimljivu životnu priču i nešto novca, a to što sam odustao od ljubavi i prosečnog porodičnog plana dosta mi je pojednostavilo očekivanja i zadovoljstva. Da sam birao, nisam mogao odabrati bolje vreme za život. S izuzetkom starih civilizacija, kada sam mogao da budem neki kurati bog ili bar božji šegrt, nema istorijskog perioda u kom bih dobro prošao. U najboljem slučaju bi me uzgajali kao kućnog ljubimca, ispaljivali iz topa u cirkusu i prikazivali na vašarima. U najgorem – izvodili bi eksperimente na mom telu, razvlačili mi zglobove, zasecali do kosti, ugrađivali mi metalne šipke u udove da saznaju hoću li ustati ili umreti. Mene je sve to mimoišlo. Kada sam prevazišao pubertetske traume, sve te jadne male ljude koji su tražili bolje mesto u svetu i uvlačili me u svoje plačljive kružoke, tek tada sam mogao da budem oslobođen gneva i svestan života koji bih mogao da vodim. Za razliku od njih, ja sam pobedio. Na jednom sastanku grupe mi se ta iskrena misao otela iz glave, izgovorio sam je. Nakon kratkotrajnog muka neka žena je počela da plače i da briše lice maramicom koju je izvukla iz rukava dukserice sa likom Sunđer Boba. Ostali su gledali u pod. Ja sam se spustio sa stolice, izvinio ako nešto nije bilo u redu i izjavio da više neću dolaziti.
Na Tinderu isprva nije išlo glatko. Bilo je tu brdo nepoverenja, čak i prema standardnim muškarcima, pričali su mi prijatelji. Ali ja sam, za razliku od njih, žene razumevao mnogo bolje. Uvek su me lako puštale u svoje društvo, kao da sam njihov gej brat, bezopasan, onaj koji se ne računa, pred kojim mogu da budu opuštene. Otkrivale su mi se, rasterećeno me dodirivale i puštale me da im ležim u krilu. Mirisao sam znoj i parfem njihovih pazuha. Učio sam o njima.
Na mreži se predstavljala kao Sonja. Na fotografijama se nije videlo njeno lice, samo figura, ruke, krupni kadrovi usana sa kojih visi cigareta i ta bujna kovrdžava kosa, koju sam intenzivno zamišljao u svojim šakama. Bila je maštovita, bezobrazna, inspirativna. Ipak, ono što me je njoj najpre privuklo bile su njene godine. Pošto nemam baš puno prilike da se spajam sa svojim vršnjakinjama – ili ih nema na mreži ili su uplašene lažljivice do kojih se ne može dopreti – uglavnom se viđam sa klinkama koje bi htele da probaju sve za godinu dana, a onda da završe studije, odu u inostranstvo, rode decu, započnu neke nove borbe koje će im dati mogućnost za običan život. Ne treba ni da napominjem da su moje partnerke bile mahom umetnice, aktivistkinje, samosvesne žene, ili makar one koje ne smeju da priznaju da imaju predrasude. U svemu tome sam bio samo na dobitku, jer znamo da se feministkinje najbolje jebu, mada bih ja pristao i na manje. Pošto nisam u poziciji da mnogo biram, mogu da kažem da vodim zadovoljavajući seksualni život. Pažljivo sam postavljao svoje fotografije na profil, samo bradata glava, tamne naočare, nikad figura, nikad ruke. Ponekad bi prošli meseci dopisivanja pre prvog susreta, ali tada sam već imao priču koja je mogla da potisne izneverena očekivanja. Nećete verovati, ali vrlo retko su me odbijale. Možda zbog toga što sam ih podsećao na Pitera Dinklidža, pa su u svakom mom pokušaju da budem duhovit čule vispreni sarkazam Tiriona Lanistera iz Igre prestola. Umišljeni doživljaji su čudo. Druga prečica do kreveta bila je prosta radoznalost – jer ko bi, posle nekoliko pića i džointa, propustio priliku da vidi patuljkovu kitu.
Stan je bio ležeran, bez mnogo detalja, samo osnovni elementi: restaurirana fotelja iz doba socijalizma, kauč iz Ikee, stočić od drvenih paleta, uramljeni omoti ploča iz šezdesetih, plakat za film Ljubav i moda na jednom zidu, uglancan parket bez tepiha, limunovo drvo s dva blistava ploda. Pomislio sam da je plastično. Nešto mi je u čitavom aranžmanu bilo sumnjivo, previše čisto, kao da ovo nije stan već set za snimanje reklama o proizvodima za ugodan građanski život.
Dnevni boravak je od kuhinje odvajao visoki pult sa barskim stolicama. Popeo sam se na stolicu s pogledom na retro frižider i Sonju koja iz njega uzima bocu finlandije. Dok povijena izvlači votku i led, obod majice pada joj do bradavica i mogu da vidim da su očvrsnule od hladnoće. Na pult spušta flašu i dve velike čaše, pa se zatim vraća po sok od borovnice i kesu sa logom supermarketa s početka ulice.
„Ne volim da pijem čistu. A ti?”
Kada smo započinjali prepisku na Tinderu, još dok smo bili u žanru razmene bazičnih informacija i poneke neistine, rekla mi je da se bavi ilustracijom. Poslala mi je link od sajta gde su se prodavali cegeri, zavese za tuš-kabine, neseseri, posteljina sa njenim autorskim printovima. Uglavnom su to bile obrade poznatih motiva, koje je stavljala u novi kontekst. Rafaelovu Madonu sa detetom pretvorila je u prosjakinju sa pijace, a ikoničnom Sv. Đorđu je docrtala grudi, haljinu na tufne i patike. Konja je pretvorila u bicikl, a koplje je postalo zategnuti kanap, na čijem se visokom kraju njihao papirni zmaj na vetru. Namesto aždaje postavila je psa koji je potezao drugi kraj uzice. Krajnje simpatično. Slutio sam dobar seks. Ali nije mi ništa govorila o tome kako stvarno zarađuje. Pretpostavio sam da u tim prećutkivanjima leži neki muž-provajder, ali nije mi previše bilo stalo da saznam taj deo priče.
Primetila je da razgledam i donosim zaključke, pa mi je sama ispričala: „Ovaj stan rentamo na dan. Turistima, preljubnicima, porodicama koje dovode svoje bolesnike na terapiju u Gradskoj bolnici, to im je blizu ovde, preko parka.” Muž je trenutno na putu. Možemo da ostanemo do jutra, ako želim. Sonja često provodi vreme u ovom stanu. Pod izgovorom da odlazi da počisti i opere posteljinu nakon što posetioci odu, koristila je to prazno vreme i prostor da bude sama. Ponekad popije piće-dva, jer je muž zbog nekakvog srčanog problema morao da ostavi cigarete, alkohol i druge poroke, a Sonja se solidariše sa njim. Dolazi ovde da se opusti, pogleda film, sluša muziku, porazgovara sa sobom. Provede u stanu 5-6 sati i vrati se u svoj život relaksirana. „Što, zar ne voliš svoj život?”, upitah, pokušavajući da svojim prstima dohvatim njene i zaustavim ih u nervoznom tapkanju po stolu. „Naprotiv, previše ga volim da bih pravila sranja”, odgovorila je ozbiljno kao da daje zakletvu pred suđenje. „Kol’ko serem. Izvini, nervozna sam”, pokrila je lice šakama ispod kojih se, mogao sam da nazrem, ipak osmehivala.
Nisam očekivao da će biti stidljiva. Posle ćaskanja koje smo imali na Tinderu i bezobrazlucima koje smo razmenjivali, nisam mogao da je zamislim ovako tihu i distanciranu. Primetio sam da ispija votka- borovnicu brže od mene i zaključio da joj treba alkohola da se oslobodi. Kod treće čaše postala je druga žena. Jezik joj se opustio i počeli smo da flertujemo na način koji sam sve vreme priželjkivao. Nameštala se na stolici, pipkala se po vratu i kosi, gledala me u oči svaki put kad bi uzela gutljaj pića i dugo ga zadržavala u ustima. Prva me je poljubila, nagnuvši se preko drvene ploče između nas i pogledom pokazala na zatvorena vrata na drugom kraju prostorije. Krenula je u spavaću sobu, svlačeći tuniku kao da žuri na tuširanje. Razočarala me je ta brzina, očekivao sam još malo zavođenja, još malo da se gledamo, ali nisam je pozvao da se vrati, već sam dokaskao za njom kao napaljeni poni. Dok sam se ja oslobađao patika i bokserica, Sonja je već bila otvorila pakovanje kondoma i pružila mi jedan. Posadila me je na krevet i opkoračila. Bila je vlažna kao da ne folira i pomislio sam da bih mogao da svršim čim sam ušao u nju. Stisnula me je šakama za vrat i dahtala u lice kao da je ovo poslednje jebanje pred smak sveta, skakutala je na mom kurcu u odsečnom ritmu i šamarala me grudima po čelu. „Uspori… svršiću… neću pre tebe… hoću da traje”, borio sam se da ne eksplodiram u prvom minutu. Uzalud, jer Sonja je postajala sve brža. Gledala me je niz trepavice, grizla donju usnu i odbrojavala mi sekunde. Za jen- dva-tri ležao sam nokautiran. Pre nego što sam uspeo da se uspravim, Sonja je već bila skroz obučena, majica, pantalone, čarape, video sam kroz otvorena vrata. Kad sam se sastavio i izašao u jebenu hipstersku dnevnu sobu, zatekao sam je kako ređa pršutu i sir po tanjiru, njiše se uz muziku koju je pustila sa laptopa, peva u pola glasa i loče krupne gutljaje votka-borovnice. Shvatio sam da njene ekskurzije u prazan stan nisu nikad bile samo na dve čaše vina, već da je Sonja održavala dobru kondiciju u alkoholizmu. Finlandija je spala ispod trećine boce, a ja jedva da sam popio dve čiste s ledom.
Kad me je videla da joj se približavam, pojačala je muziku i počela da pleše žustrije.
„Dugo sam hodao niz prazne ulice i nisam video ništa sem dosade”, pevala je zatvorenih očiju. Mahala je rukama po vazduhu kao da me traži u prostoru i ja sam se, uprkos prvobitnoj odluci da uhvatim maglu, našao u njenom zagrljaju. Obuhvatio sam je oko struka i pokušao da pratim njen ritam, ali sam posle nekoliko koraka morao da pobegnem iz situacije koja je jasno isticala razliku u visini.
„Moram da pišam”, koprcao sam se, a ona me je milovala po kosi, savijala se da me poljubi, pevala: „Nikad ne reci mi da su nas slomili i da smo nesrećni, da ćemo umreti.” Konačno sam uspeo da se nežno izvučem, ljubeći joj dlanove. Na putu do kupatila uzeo sam telefon i aktivirao Shazam. Aplikacija je pokazala: Dobri Isak, Dozvoli mi da ostanem u tvome krevetu.
Nisam bio nezadovoljan, samo je sve ovo postalo previše bljutavo. Mala pijana umetnica u pokušaju, žena solidno ostvarenog čoveka, zgodna i obezbeđena, jebe se sa nepoznatim ljudima i glumi ludilo, to je takav kliše, a ja se bar u kliše razumem, moja biografija je izgrađena na nečemu sličnom.
Prao sam ruke kad se pojavila na vratima.
„Piški mi se”, doteturala se do šolje sa već smaknutim pantalonama. Samo što je spustila dupe na dasku, počela je da povraća. Spretno sam je okrenuo, namestio joj glavu iznad školjke i pridržao je za stomak i čelo. Završila je u dva mlaza i legla na gole pločice. Po licu su joj se pojavili tamni pečati. „Jesi li okej?”, pitao sam tek da je čujem da priča, pa da mirne duše odem odavde. Nadao sam se da će se uskoro ukazati zgodan trenutak da pogledam na sat, podignem obrve i kažem da moram da krenem. Klimala je glavom i mrmljala jesam, jesam. „Pa šta tebi sve ovo treba?”, pitao sam, više za sebe. Nisam mislio da je sposobna da mi odgovori, a ni ja nisam bio spreman da je saslušam. Pantalone i gaćice su joj bile smaknute do kolena još od neuspelog pokušaja pišanja i sad sam se trudio da ih vratim na mesto. Zadigao sam joj majicu i tada prvi put ugledao njene butine, išarane tankim ožiljcima različite starosti, debljine i dužine. Trgnuo sam se kao da sam joj ih ja naneo. Dok sam se mučio da ih što pre sakrijem pod odeću, Sonja je mumlala nešto što mi je zvučalo kao: „Nisam za bolje, ja nisam za bolje…”
„A za šta si, jebo te bog nenormalnu?”, bilo mi je dosta svega, ove našminkane gajbe, patologije koju ova žena krije, a koja sad preti da mi se izlije u život bez mog pristanka. „Nisam za bolje, ja sam za patuljka kao što si ti, nisam za bolje, i izvini ako nešto nije bilo u redu…” Ostavio sam je da spava na podu kupatila i spremio se za izlazak najbrže što sam mogao. Pre odlaska sam je dohvatio za raščerupanu punđu, odigao joj glavu sa poda i ošamario je iz sve snage. Na delić sekunde je otvorila oči i zagrcnula se, ali se začas opet umirila i nastavila da spava obraza prilepljenog za hladne pločice. Iz ugla usana krenula joj je tanka balava linija, iz nosa brza kap krvi. Ostavio sam otvorena vrata za sobom i spustio se stepeništem na ulicu. Rešio sam da hodam do kuće. Morao sam da pobedim i ovaj put.
Iz Zbirke “Fibonačijev niz”, Partizanska knjiga, 2018.
