Ciklusi
Maj
Prozor je noćas ostao otvoren. Volim da me dočeka svežina kada iz toplote kreveta i naših mirisa iskoračim u dnevnu sobu i novi dan. Svet počinje iznova. Prolećna jutra imaju specifičnu svetlost, koja kao da nije ni prestajala preko noći. Podseća me na detinjstvo, na naježenu kožu, na pritisak reskog vazduha o telo kada u školu krenem u majici kratkih rukava znajući da će do velikog odmora biti opet toplo i bezbedno. Denis je već na poslu. Dovršavam njegov doručak dok čekam da se zgreje voda za čaj. Kosa mi je čista i njen miris me podseća da će sve biti u redu, iako je nemir i dalje tu. Čaj pomaže. Kada sam sama, mogu da ne mislim. Uključujem TV da bih imala šta da kažem Denisu kad me bude pitao šta sam danas radila. Stišavam ton dve crtice do kraja. Na vestima nezadovoljni radnici šapuću na ulicama u reci ljudi koja je krenula pred skupštinu, a političari im sa govornica prete šapatom. Učesnici rijaliti programa unose se jedni drugima u lice i polivaju vodom. U seriji, prijatelji sede za stolom i razgovaraju, a smeh publike snimljene u studiju dolazi kao vetar i rastura scenu. Na prvi srkut čaja, u stomaku osetim čvor spreman da se rasplete. Kad se konačno razveže, bojim se da ustanem sa kauča.
Jun
Hotel nije renoviran još od socijalizma. Ipak, stare slavine dobro rade i hrana je odlična. Zaposleni kažu da strahuju od privatizacije i otkaza, možda je ovo poslednje leto u staroj zgradi. Konobari u belim košuljama i crnim prslucima na ajncerima iznose tursku kafu sa ratlukom. Plaža je mala, ali u ovo doba smo na njoj samo Denis, ja i jedna porodica sa bebom i dečakom. Otac čita novine, majka hrani bebu iz bočice. Dečak stoji u plićaku sa gumenim mišićima na rukama i okleva. Sa susednog ostrva, mnogo manjeg od našeg, prilazi nam čamac. Stariji čovek u beloj majici maše kačketom u znak pozdrava. Odmahuju mu samo dečak i Denis, koji sporo ulazi u more. Kvasi lice, kosu i vrat, pljuska se po telu. Na trenutak mi je nepoznat taj muškarac, tamnih i širokih leđa, iako svake noći zaspim sa obrazom na njegovoj koži. Kada smo goli pred drugima, kao da se ponovo upoznajemo. Kao da bih mogla da se ponovo zaljubim u njega, pre nego što ga zapazi neka druga. Osećam se kao da bih, u tom slučaju, prestala da postojim, da bih bila izbrisana sa ove obale, ovog vedrog dana, za sva vremena. Ja neću plivati. Danas se sunčam u gornjem delu kupaćeg i šortsu. Posmatram šta radi dečak. Kada Denis zaroni i izgubi se u talasima, dečak kreće za njim. Osvrne se još jednom da vidi šta rade roditelji. Kad je siguran da njihova pažnja nimalo nijeusmerena na njega, nastavlja dalje, ka Denisu, ka čamcu, ka drugom ostrvu. Koprca se kao štene, ali ne odustaje. Denis ga ne vidi, roditelji ga ne vide. Beba počinje da plače, sigurna sam da može da je čuje. Čini mi se da dečak tada zapliva još brže, uskoro od njega vidim samo dva gumena jastučića. Okrećem se na stomak i otkopčavam kupaći na leđima.
Jul
Za vikend sam kod roditelja. Mama je u kući, sprema večeru. Ja sedim na verandi. Tata odmotava crveno gumeno crevo i pričvršćuje ga na slavinu dvorišne česme. Bašte se ovde zalivaju tek kada padne mrak, kada je pritisak vode dovoljno jak za ceo komšiluk. Sitna deca su okupana, presvučena u pidžame i poterana u krevet. Roditelji koji su uspeli da svoje mladunce odvedu u san sada verovatno gledaju TV. Samo seniori sa gumenim crevima u rukama polivaju suvu zemlju i žive svoje živote ispočetka. Zvižduću o ljubavi i patnji, kako su ih učile popularne numere sa radija. Fantaziraju o životima koje bi njihovi potomci trebalo da vode. Razgovaraju sa mrtvima. Moj tata je sveštenik tog rituala. Spokojan u svojoj zaštitnoj opni, u dnu bašte popravlja štetu koju je nanelo sunce. Paradajzi i petunije lapću pod mlazom vode, srećni što su preživeli. Mama mi donosi čaj. Ovo je dobro za stomačne tegobe i za umirenje, kaže dok spušta poslužavnik na sto.Opet sam mala, debela i zaštićena. Oznojenim stopalom ostavljam vlažne otiske pod stolom. Ne želim da se vratim.
Avgust
Rešili smo da pospremimo, iako vreme nije bilo baš najpogodnije za takav poduhvat. Leto je žarilo, a u našem malom stanu nije bilo ni hlada ni promaje. Nije bilo čak ni vazduha dovoljno za dvoje. Možda je baš zato želja da ovo malo prostora rasteretimo postajala veća. Pregledali smo ormariće i fioke, odvajali odeću koju već dugo nismo oblačili i pakovali je uplastične kese. Denis je pronašao na internetu organizaciju koja je prikupljala odeću za siromašne i izbegle. Moramo da požurimo, rade do četiri. Do podneva smo bili završili sa velikim plakarom, ostalo je samo levo krilo garderobera u kom smo držali Denisovu opremu za skijanje, peškire za plažu, rolere i rekete za badminton, nikad korišćene. I torbu koju mi je pre pet meseci poklonila Denisova sestra. Zelena sa žutim šarama i zgodnim džepovima za maramice i vodu. U torbu je pedantno spakovano sve što je potrebno za bolnicu. Denisova sestra zna šta treba. Ja je nisam ni otvorila. Prvo me nije interesovalo, jer je u martu bilo prerano za takve pripreme. Kasnije je postalo nepotrebno. Malo smo ćutali pred torbom. Čekala sam da Denis prvi progovori, jer me je zanimalo šta bi on imao da predloži. Mi ne pričamo o intervenciji, zato i ne znam njegova razmišljanja i želje. „Da prebacim gore?”, trznuo je obrvama ka vrhu ormana, gde smo držali kofere. Poželela sam da kažem da je odnese u garažu, da je vrati sestri, da odveze u prihvatilište sa ostalim nepotrebnim stvarima, bilo šta, samo da je iznese iz stana. Ali odgovorila sam mu da je ostavi tu gde jeste, kao da pričamo o jorganima koje ćemo već zanekoliko meseci ponovo da koristimo. „Mogla bih da operem prozore”, kažem i žurim u kupatilo.
Septembar
U stan do nas doselila se neka studentkinja. Nisam je još videla, ali znam da se zove Iva. Iva, gde ćeš posteljinu? Iva, imaš još jedan produžni kabl za lampu? Iva, kad ti počinju predavanja? Pokušavam da se setim sebe iz tih godina. Bilo je to analogno vreme, nemam mnogo fotografija. Sećam se uličnih protesta, čekanja jutarnjih prevoza na povratku iz grada,iscrpljujućih rasprava s tadašnjim momkom, njegovog oholog stava i obezvređivanja svakog ko je nešto pokušao da napravi od svog života. Sećam se da sam i sama postala takva, jer mi je bilo lakše da se priklonim njegovom mišljenjunego da ulazim u nove konflikte. Raskinuli smo kad više nisam mogla da održavam ličnost koja se razvijala po njegovim principima, kad nisam znala kako ta osoba treba da odreaguje u nekoj situaciji, šta da kaže, kako da se obuče. Zato i ne žalim za tim godinama. Iva mi, makar kroz zidove, deluje kao sasvim drugačija. Denis se nervira što su komšije odlučile da iznajme stan studentima. Zbog buke, zagorčaće nam život kada stigne beba. Tad shvatam da mu nisam rekla.
Oktobar
Otkako sam se vratila na posao, nikako da se naspavam. (Tup-tup-tup.) Uveče ne mogu da se uspavam, ujutru ne mogu da se razbudim. Teško mi je da se naviknem da budem aktivna od ranog jutra, koncentrisana, produktivna. A Ivi skoro svake noći dolazi dečko. Denisu to ne smeta, čak ga je u prvo vreme i ložilo. „Ako bude devojčica, nazvaćemo je Iva, važi?” Sadzaspi i pre nego što krevet počne da udara u zid. Ja ne uspevam, kad čujem glas njenog dečka s druge strane zida, odmah puštam seriju. Ne znam da li ih osuđujem ili im zavidim. Već je prošlo pola sata, uskoro će kraj. (Tup-tup-tuptup-tup-tras!) Iz Ivinog stana čuje se samo još tuš i prekidač za svetlo. Odlazim da piškim, dok sam još budna.
Novembar
Za moj rođendan pozvali smo samo Vesnu i Ivana. Bojana i Saša nisu mogli da dođu, Maksim ima upalu uha. U poslednje vreme se viđamo samo sa parovima sa decom, kao da ćemo druženjem povećati šansu da i mi napravimo jedno, za početak. Napravila sam tortu sa kikirikijem i čokoladnim kremom, Denis je spremio pastu. Za večerom svi piju malvaziju, samo ja mineralnu vodu. Ne bi bilo strašno da popijem i ja koju čašu, ali nikad se ne zna, ne smemo da rizikujemo, kaže Denis. Vesna se slaže s njim. Sa mnom razgovara kao da sam bolesna ili bezumna. Ne mogu ni da saslušam sve njene savete, a kamoli da ih usvojim. Moja intima postala je tema za razgovor u bilo kojoj situaciji. Denis zna koliko me to nervira i pokušava da usmeri razgovor napredstojeće izbore, ali Vesna je nezaustavljiva. Dok mi priča o nekim novim kapsulama koje pomažu endometrijumu da u pravom trenutku dostigne optimalnu debljinu, meni stiže olakšanje. Sipam sebi čašu vina, podignem je da nazdravimo. „Sad mogu i ja s vama”, kažem, „više sreće u drugom izvlačenju, živeli.” Dok se kucamo, Vesni je neprijatno, Denis izbegava moj pogled, a Ivan ništa ne kapira.
Decembar
Danima se samo izležavamo i gledamo filmove. Denis ima slobodne dane, a ja sam na lažnom bolovanju. Sad niko ni ne pita zašto sam odsutna, mogu da koristim ucveljenost kao izgovor i izveštaje psihoterapeuta za plaćeno odsustvo. Nakon mog rođendana Denis i ja smo imali svađu sa raznovrsnim posledicama: jedna razbijena čaša, jedan posečen prst, pola torte bačene na pod, gde je ostala naredna dva dana, jer nijedno od nas dvoje nije htelo da je počisti, ali Denis je prvi pokleknuo i to samo zato što je njegova mama dolazila u posetu. Devet dana bez komunikacije u istom stanu, ne računajući sat i po mamine posete sinu i snaji. Kad smo se umorili od izbegavanja, vratili smo se na staro i nadoknadili propušteno. Ne pamtim kada smo se poslednji put tucali radi užitka. Nedostajao mi je.
Januar
U grlu jež, u ušima vakuum. Kad izduvam nos, zvoni mi u glavi još pola minuta. Ipak moram na posao, u kancelariji me od prošlog meseca sumnjičavo gledaju. Ovog meseca sam razočarana iz sasvim novog razloga – zato što znam da ću morati da gledam te podozrive njuške još neko vreme.
Februar
Denis je na skijanju. Kad god ode na više od tri dana, rasturi mi se sva rutina i koordinate u kojima se zajedno krećemo.Odmah bih da ponovo donosim odluke sama, da menjam raspored u stanu, da pronalazim nove hobije. Ovog puta sam rešila da sledeće godine otputujem u Napulj. Punim okruglu brojku, hoću da obeležim to. Pronašla sam jeftin aranžman: pet dana, odlazak autobusom, povratak avionom, doplata za jednokrevetnu sobu 70 evra. Želim da odem sama. Ili saBojanom, ali ne uzdam se u to, ona zbog dece ne može da planira mnogo unapred. Srećna sam što ja mogu.
Mart
Mesecima nisam pila, ovo večeras me je uništilo. Držim se za zid dok prelazim dva metra od Ivinog do našeg stana. Srela sam je ispred vrata kada sam krenula da bacim đubre, a ona se vraćala iz grada. Pozvala me je da svratim na piće ako nemam ništa pametnije da radim. Poslala sam Denisu poruku i zakucala na vrata pored naših. Bilo je otvoreno. Hodnik je i kuhinja, odakle jedna vrata vode u kupatilo, a druga u sobu, mračnu i neurednu. Spuštene roletne, u jednom uglu orman, u drugom krevet. Na sredini fotelja i stočić. Na podu laptop i hrpa fotokopiranih knjiga. Iva pušta neke narodnjake i sipa mi vinjak-kolu. Tako je čudno biti neko drugi, a tako sam se lako prepustila. Priča mi o svom dečku, o raskidu, o tome kako ju je ostavio zbog neke plesačice, drolje, tako je rekla. Ja poslušno ispijam kad god mi dosipa piće, slušajući je kao da mi otkriva tajnu života i uspeha, ta klinka kojoj bih mogla da budem majka, ali sve što priča čini mi se da ima smisla, da od nje mogu da saznam gde sam pogrešila i kako mogu da popravim Denisa, sebe, svoje kolege, svoju matericu, da oborim vlast i dovedem neku pravedniju, da vratim vreme i ponovo upišem fakultet, ovog puta neki bolji, da nađem posao kojim ću biti zadovoljna i da dogodine odem u Napulj kao neka bolja osoba. Čak su mi i njeni narodnjaci ne samo prihvatljivi, već sasvim dobra opcija za dizanje dupeta, za ples i revoluciju. Iva pojačava ton jedne pesme, ispija na eks i počinje da peva. Pruža mi ruke kao da me zavodi i ja ustajem za njom. Ti lutaš, bebo, skrenuo si s puta, bebo, pevamo zajedno, ali ja smesta moram da odem kući, probudim Denisa i ispričam mu da je sve u redu, da ništa ne brine, jer ja imam plan. Zatičem ga budnog. Bio je zadremao na kauču i sad se prebacuje u spavaću sobu. Traži majicu za spavanje. Sad jedino hoću da skinem sve sasebe i da ga zagrlim sa puno kože i da budemo opet jaki i celi i sebi dovoljni. Sve to izvodim vrlo nespretno, pijana sam, ali Denisova erekcija je savršena i glatko klizne čim mu okrenem leđa i priljubim dupe uz njega. Osećam kako je napet, stiska me za struk i za vrat, ulazi jednom, dvaput, triput. Onda ga čujem kako kaže: „Sranje! Ostani tako, idem po maramice.”
Maj
Petak je. Nemamo nikakve planove za vikend. Mogla bih malo da kuvam. Mogli bismo na Savu ili u bioskop. Slobodno vreme me čini nervoznom, moram da se uposlim. Iscrpljena sam, primećujem da mi se i lice izdužilo, kolutovi oko očiju su svakog dana sve modriji. Ako ne smislim neki program za nas dvoje, moraću sve da mu kažem. Za bolnicu, iako bolnice skoro da se i ne sećam, samo straha i očaja koji mi je urliknuo u glavi prošlog aprila. Hoću da opet budem slobodna, da zajedno budemo slobodni. Ako ne organizujem odlazak na vikendicu ili druženje sa Vesnom i Ivanom, ostaćemo sami, a tada ću morati da mu kažem da ja ne mogu da prolazim kroz ovo još jednom, da ovo čak i nije moj žanr, ali da moramo daodlučimo zajedno. Jedno ili drugo. Rasejano prođem pored apoteke. Vraćam se i kupujem test. Samo što uzmem kusur, pomislim: koga ja zavaravam. Zatražim i tampone. Apotekar spušta kutiju na pult i više me i ne pogleda.
