Strepnja,
Dužice trepere kao kaleidoskop
za sve nijanse kraja.
Tako otpočinju snovi.
Jutra su znatno blaža,
neguju zanemarenu sposobnost:
mogućnost potpunog poricanja.
U sebe nežno dolivaš
tačno određenu dozu straha,
preporučeni dnevni unos
apokaliptičnih, krajnjih rešenja.
Strepnja je gora od smrti,
ostajanje od mogućnosti odlaska.
Zato svakodnevno treba
zabranjivati sebi užas.
Iznova otpočinjati stara traženja.
Кad se ispuni, kad se odvije,
kad majka umire: dolazi zima.
melanholija,
Zbirna ćutanja.
Tajni periodi od pet meseci.
Predugo zadržana zima.
Samoća prelaznih perioda.
Smrt se ispraća
postupnim i odmerenim
zavrtanjem rukava.
Gajenjem unutrašnjeg korova,
spremanjem za naredna razrastanja.
Zaklanjanjem iza teških tragova.
Кad se ostvari, kad
majka napokon umre
– prolazi zima.
teskoba,
Кad majka umre – nastupi proleće.
Plašiš se svih prelaznih rešenja.
Uzimaš te godine, te dve
možda sasvim slučajne cifre,
kao sveopšta, referentna koplja,
koja će sutra, kad porastu polja,
proći izravno i kroz aortu tvoga srca.
Uzimaš ih preozbiljno
dok pratiš čitulje u novinama
i na oglasnim tablama,
dok pogađaš godine prolaznicima,
preračunavaš poznanicima.
Кad napokon izgoriš, kada se izgubiš,
kad se zavrti beskonačna petlja,
umiriš se tek u hladnoći
svog zauvek izgubljenog doma.
srdžba,
U hladnoći izgubljenog doma
iščekuješ nadolazeće leto.
Majka je odavno mrtva.
Još uvek ima previše
njenih mirisnih košulja.
Igre nesuđenog boga,
razgnevljenog sudije,
donosioca sudbonosnih odluka
postaju prirodne i svakodnevne.
(Кao svaki integrisani strah)
Кad redefinišeš moral,
relativizuješ posebno,
razulariš katekse,
stvara se prvo vakuum,
a potom se rađa nova,
okamenjena filozofija.
nada.
Okamenjena filozofija
kao ultimativni pristup
svih budućih odustajanja;
Okamenjena utroba
kao prostor za odlaganje
svake mogućnosti pripadanja;
Njane stvari kao
hladni vektori leta;
Čine te nespremnom
za još jednu jesen –
I nikad više nesrećnom.
