Feminizam – terorizam
Reka je ponosni dobitnik
brojnih raspuklih leševa
nenadgledane dece po plažama
i preplanulih ženskih tela.
Kad zaroniš u toplu, zelenu vodu
hiljade mušica otresenih sa krošnji
koje ti čuvaju telo od letnje žege
naprečac se zgrči i umre.
Tako se vode mute.
Za tobom ostane trag
rastopljenih žutih nožica
i jedan sasvim mali jauk
protegne se vodom kao
poslednje upozorenje.
Tako pristupiš izučavanju života
majki i dece mušica, istražuješ:
da li baš kao i tebe, to dete,
i one svoje rođake
nasukane na obalu traže.
Nikad nemaš mira.
Glasni udarci čekića o zid
što dolaze iz komšijske kuće
imaju jedan zadatak: da te
probude svakoga jutra.
Ali ti čvrsto spavaš.
Kraj vode te čekaju druge komšije
već odveć odvikli od prisustva
stranog i mladog ženskog tela.
Dok udišeš mirisnu riblju vodu
niko ni ne primeti da se zaista daviš.
Onda kad isplivaš jednom,
dospeš na površinu kao
nusprodukt sopstvenog raspadanja,
ne brine te više smrt,
brine te samo kako će te
i gde pogledati. Ko će te privući.
Zato unapred treba biti spreman. Zato
kad ti prijateljica dođe zgodno joj objasniš
da na tom mestu ne mora da se češlja,
jer tamo baš niko ne gleda u glavu,
ali je zato izuzetno važno uvežbati
kako beskrajno dugo zadržati dah.
