ST. HUBERT
za tobom
urlaju krda
malih, okruglih rekvijema
na noćnom, ohladnelom
drumu.
ispred tebe
put za točkove,
da ga naprave.
a unutra mnogo
mnogo dima
nekoliko izbledelih nada
i mnogo prostora
(tu su nekad
izvetrile želje)
i cilj kome ideš
svakog dana
napred – nazad
napred – nazad
jednom ćeš kasno stići.
•
jutrom
u sebi ušuškavaš san
pružaš ruku
psuješ zvuk
videla si noć
modrim nogama
sitniš stare papuče
praviš mesta za pod
prostorije su grobnice
jutrom postaju crkve –
moliš se za pet minuta
oblačiš preširoke košulje
on te na vratima čeka.
spomenik loših izbora
neoborivi dokaz
svih strahova od promene
na kraju uvek
zajedno odete.
vraćate se rastavljeni.
•
subotom pre podne
pališ svetla
osvetljavaš dan
krečiš zidove u buđavo
i strašno se
bojiš ponedeljka
a najgore je
uplašiti se četvrtka
tad dolazi najgore vreme
neki kažu
izmaknuće se Zemlja
ti još uvek čekaš
vreme bez
nedelja.
SEOSKI VALC
——–
ČULA O KOJIMA NISTE ČULI
Govore nam:
„Otvorite sva svoja čula!“
jer mi živimo od vida.
I tako je magično i
nadrealno čudno
postojanje nekog
koga ne vidimo.
Čak i kad čujemo –
nije dovoljno.
(Priznajem da nisam sigurna
u postojanje komšija iza zida,
čak i onda kad ona vrišti,
urliče, psuje i preti –
Pa tek to mora da je šala!)
Mislimo
Tako nam malo toga treba:
oko i oko.
„Otvori čula!“
– Šta da otvorimo
kad ih umalo nemamo?
(Evolucija nam odgovara:
možda uskoro izgubimo
receptore za bol
– ako nam već nije potreban)
(i onda ćemo panično srećni
trčati prljavim ulicama dok
na trotoarima jednom
ne iskrvarimo u sebe)
Propriocepcija. Bol.
Toplo i hladno.
Ravnoteža.
Shvatite to tek
nesposobni da ustanete
iz kreveta.
E to se zove
zatvorenost čula,
vi preglasni Namesnici Čoveka.
Ali, priznajem,
nikad se nisam upitala
kakav je miris svemira.
(O tome ste, biće, vi
već mislili?)
TESTIRANJE NA SREĆU
——–
BIVSTVOVANJA
Raširiti ruke i letom umiriti tlo.
Gledati u knjigu
koja izmiče pred rukama
za nekoliko stvarnosti.
Ponekad
materija je nedodirljiva,
pred umom misterija privida,
deluzija prostora,
i bilo šta da pokušaš uhvatiti –
u stvari hvataš svetlost.
Mrak je, sa druge strane,
uvek dobro dohvatljiv
obema rukama i čitavim umom.
(I sve to ne „ponekad“,
samo smo dobro
nabaždareni za ovu stvarnost)
Koraci
propadaju u stepenice,
Zidovi
udaraju u laktove,
Krevet
u sebe upija,
Gravitacija
proždire tlo.
Pa ipak, sve naše mogućnosti
leže u pokretu.
(Neozbiljno radosno se smejem
dok se uvijam u slovo S)
Šta god nam rekli,
Gravitacija
je jedina izvesnost svemira;
Svaki naš put uvek je naniže.
Slika
se utapa u očima,
Telo
kopni u pokretu,
Misao
se guši u Biću,
Hermina
propada u vremenu,
Vreme
trune u ovom lancu svemira.
OMAŽ VRTOGLAVOSTI
——–
ČEKAJ DO PROLJEĆA, MARIJA
Seti se, Marija,
onog bosog koračanja
po stazama siromaštva,
ni ti ni ja nismo znali
koliko košta jedan sunčan dan
glodali smo suve sredine hleba
što ostadoše za decom,
oni su jeli meke korice
od knjiga si čitala samo ženske časopise
više od dve godine zakasnele
na našu adresu
učili su te, Marija,
kako da se odeneš u cvetne haljine,
koje nisi imala, i kako da se
našminkaš u plavo
a lice ti je bilo obojeno u crno
od vatre koju si ložila
od usnule trave i starih novina
Bila si odevena, voljena Marija,
u višedecenijsku, tromu tugu,
nas petoro smo živeli
u razrušenoj, tuđoj kući
i nismo mogli ništa, Marija,
sem da sačekamo da ostarimo,
da nam deca budu glumci i lekari,
jedino oni da nas spase
Pomoli se bogu, Marija,
već je sedamdeset i peta
i deca su odrasla
i možeš da nosiš plave, cvetne haljine
a ti si u crnom,
iza plavih očiju igraju tamne sene,
imamo i kuću ali
dom nismo imali nikada
Nasmej se, Marija,
dok otkucava ovo veče
deca nam se u tuđini igraju odraslih
a nas boli suština
neki životi prođu a da nismo ni znali,
i ako tamo negde iza noćnih kapaka
onih noći kojih si se danju plašila,
ako negde leži pravda,
noćas ćeš podmiriti jadikovke,
i sve će biti lepo i lako
Iza tebe će, Marija,
ostati nekoliko jauka,
nekoliko jauka i ništa –
isto kao i kad si bila
Marija, zar smo za to živeli?
(iza tvog pogleda,
iz tvog nesuđenog osmeha,
iz neba ističu se hladne vode)
UPITAJ PRAŠAK
—-
METAPATETIKA
Možda niste opazili:
skuvali ste već sve svoje
ljubavne pesme,
nema više šta da se kaže,
osim ako to „volim te“ ne želite da začinite
šećerom, penom, ružama
i možda vinom.
Ponekad se pospe izrazito nezrelom nežnošću
ili zgusnutim gnevom kada je dovoljno odstojalo.
I stoji
nekoliko beznadežnih ljubavnih stihova
naizgled bezopasnih
nekoliko tapšanja po ramenu
i bar jedno oduševljenje.
Neuspeli se identifikuju sa neuspevanjem.
Trke sakatih misli u invalidskim kolicima,
pojavno teška kategorija.
Ovo je žalosno vreme.
I žalosno je to što
vikendom nakon ponoći
ja pišem o vama.
PESNICIMA SAVREMENICIMA
—-
POSMRTNA ODA
Horde klovnova koračaju ovom ulicom
Sa smešnim kapama umesto svoje kose
I sa crvenim nosevima u toplom decembarskom jutru.
Odeveni u šarene kapute, zaogrnuti lažnom srećom
Horde klovnova stvaraju buku
Koja je za moje prozore samo šapat.
Horde.
(Mogu li klovnovi biti u hordama?)
Ispod svake kape se kriju oči,
Iza svakih očiju zenice
A unutar njih crnina,
Praznina bez boja i bez šarenih odela.
Praznina. Bol bez lica.
Mrtvo je oduvek tlo pod njihovim nogama,
Ali duše koje njima idu nisu duše,
Sada su samo duhovi nekih potencijalnih ljudi.
Sada su samo klovnovi nečije unutrašnjosti.
A kao da je ikad i bilo drugačije!
•
Na horizontu stoji čamac sa dva vesla,
Za moje dve ruke.
Na horizontu stoji poziv za prošlost.
(Zar nisam stalno u njoj?)
Na horizontu stoji žudnja.
Već dugo ga nema.
Klovnovi se smeju.
Predosećaju kiselinu u mojoj duši.
A njega nema. Smeh odzvanja.
Nema više ničega.
Daleka prošlost i ja.
U smrti svi su jednaki
Jedino što smrti prethodi život,
A osobe ne pamtimo po tome
Na kom su mestu umrle,
Ili po tome od čega su bolovale,
Već po onome kako su živele dok su umirale.
O, kako smo u smrti svi nejednaki
I nejednaki za svakoga!
•
Bliži se kraj jednog putovanja,
Kraj koji sam ja izmislila
Kraj koji se nije desio naprasno.
Niko mi nije otet,
Niko nije mrtav,
Osim vremena u mojim podlakticama
I pod kolenima.
Niko mi nije otet!
Niko,
Jer nikoga više nema.
Klovnovi se smeju. Klovnovi
Farbaju svoju odeću u žuto.
Praznina iza mojih zenica.
Praznina koja se komeša.
I crno koje se stapa sa crnim.
Boje.
Mali je kutak Zemlja
Za sve moje misli.
Mala je ova vasiona
Za nečiji bol.
Klovnovi se smeju.
Šta im drugo preostaje…
——–
TRAGIČNO NEMINULI
Ne pamtim datume smrti.
Kako se to broji
kad neko ne postoji?
Ne pamtim datume nestanka,
ne pamtim jer koliko bih tek
morala znati datuma postojanja!
Toliko je između početka
i kraja,
i nakon kraja
toliko smo toga učinili –
da nam je samo sve reći
prestalo bi uzgajanje straha
straha ko bi koga voleo
da je poživeo.
Večno volimo kao u
momentu smrti
I nepravično se čini
što u smrti ništa ne prolazi
I što je bolje biti
sa one strane.
Priredio: Goran Karanović
