More je kad skočiš kroz prozor
Podne je.
Sediš u krvavo
crvenoj fotelji,
okružen slamčicama.
Svaka je prikačena
za nutrinu
po jedne žene.
U fotografskoj si komori,
ne učestvuješ.
Ne vidiš kako, napolju,
deca, obučena
u crveno,
hodaju nad rekom,
drže se za ruke,
čela im oblivaju
zvona crkve.
Ne vidiš ni drugu
grupu dece
čije su šake spojene,
iz jedne u drugu
prenose novčić
koji će poslednja baciti
u praznu fontanu
s daviteljem zmija
u srcu.
Voda će poteći.
Sve posisano
složićeš u bleštavo
beli blender,
izaći će besprekorni
kokteli duginih boja,
kao da si stisnuo
klavirske dirke
u francuskom romanu.
Logo na boci urezaće
ubedljivo kao kostima
crtež velelepne
životinje, svima će smesta
ispasti srce.
Prevaziđene kože
transformisanih žena
padaće kao sneg
po svakom tvom
komadu nameštaja,
lepiće se za nebesa
tvog nepca
i njegove rešetke.
Ali neće postati more,
sa tvog uvek samo
odškrinutog prozora
u sumrak neće pasti
sunce boje
prave krvi.
Gledaj u nekoga kao što u Tunisu gledaju u more
Sve ulice sustiču se
u komunu pred vodom
piknik pred
budućim životima
vadim crvenu stolicu
ti vadiš
belu
kraljica s velom
u središtu mora
stub je hrama
čija su potpora
dva izvajana
muška tela
gola pred bušilicama
Sredozemlja
sve je ovde jedan veliki Dali
koga nadziru sočna
usta lava s murala
preko puta:
ispod napuštenih zgrada
na kojima je njegova čeljust
naslikana
poklonili ste mi najslasnije
breskve na svetu
beg od slatkoće
bez koštica
i poštansko sanduče
sa nacrtanom
kapijom u nove
svetove
tvoje telo proriče
porodicu
pred pučinom
usta drvoreda
slivaju se na pravo mesto
na ovom moru roštilja nema
nema girlandi ni di džeja
samo sveto sjedinjenje
ti si rat i ti si
suvišnost rata
večita mistika
žene s krčagom
u orijentalnim
lavirintima
staje ovde na rub
poštanske marke
koju ćeš zalepiti na kost
sipe ribe ptice
ne znam na koji viši smisao
aludira ova pena
ali to više nije ni potrebno znati:
rat ra-ta-ta-ta
prska pod zubima kao
nar granada grenadina na-na-na-na
njegova zrna od krvi
prave mladu zemlju
uljuljkava nas u novo mleko
rašćemo ponovo
nosiće nas novi gležnjevi
izrasli iz krvi ribe
u zemlje
gde najbolje noge
i najbolji stihovi
nisu bitniji od krljušti
kojom smelo roniš pravom prilikom
čim se rascveta
doručkuješ
mažeš puter
možda je sve počelo
da se ljušti
kada je prva policijska stanica izgrađena
u svetovima
iz hiljadu i jedne noći
ali ne smeta nam vreme
jer njega nema
pod ovim žutim padobrancima
čija se koža raširila
drevnija od krzna mamuta
i čašćava me kopnima
koja ne poznajem
pod čaršavima svakog
kopna
koje još ne znam
jesen dolazi
nagrade greju
gomile
a topla stopala
fosile
i uživaju u božurima
koji pod njima ponovo rastu
popeću se na brdo
velikog kompozitora
zemljoradničkim šakama
svoje bake
i umotati srce
tvog straha
u maramu
pred morem
uvezaću ga u padobran
poleteće
primaćeš nemir
i spokoj iz iste
cevčice
ono kako i treba da bude
Vitruvijev čovek
najzad je uzleteo
sa hartije
ispunjavam tvoje proročanstvo
od našeg prvog susreta:
kuc-kuc
ti si
raširi ruke
izvan kruga
renesansnih crtača
utisni boje na golu kožu
spremi se da goriš
Reci Afrika
Reci Afrika
Sve što treba da znam o bilo kom gradu
Nekada bih,
ne znajući tačno
bežim li od preobražaja
ili mu hrlim,
pevala tvoje ime:
Okeanija,
Goa,
Bruklin,
Bruklin.
Opojna jer stigla sam
do novog
prostora. Oganj
glagola puštala
na svaki njegov detalj.
Sada, grade, samo imenujem
skulpture,
izvajane simbole
bajke na tvojim
zidovima:
tamo stoji starac,
tamo kroz kamen
viri konj.
Iz kaldrme ka starcu skače
okamenjena riba.
On je div, njegov kip
na ovom trgu
diše dahom
bajke,
sve do modernih
galerija u kojima će
bela bela bela
skulptura pred stepenicama
koje vode
do bilo gde,
primivši njegovu snagu,
zadrhtati.
Na jedan vrući minut
talas postati.
Posetioca odapeti
niz mramorno stepenište
do prvobitnih voda.
On kaže prolazniče
ja sam
ti, on večno posmatra ljude
između dve životinje,
do krajnjeg daha
obavezan moru,
da mu silu prevede
u glavu zazidanog konja.
Dok hodam ma kuda,
on traži zemlju za sadnicu u meni.
To je sve što o bilo kom gradu
treba da znam.
Sutra ću postati fotograf
Svaki put,
ti podižeš dan.
Slikaš staricu kojoj
samo oči vire
iz cveća.
Dete koje se savršenije
od grčkog kipa
izvija za galebom,
galeba koji kida
svoju užinu
iz ljudskih otpadaka.
Na tvojim negativima
beli prozor
u oronulom zidu
krije nečiji prvi
susret, u beloj
kabanici
devojčica miluje
njušku pastuva.
U zjapu urušenih
cigala neko je video
sladoled,
i docrtao kornet,
i trešnju na vrhu.
Na šahtu doslikao
dršku
tiganja i već
spržena jaja:
toliko je vruć
ovaj grad
da su naše srži
već spremne za jelo.
I ja ću takvim očima
od jutros gledati avenije.
Svi plavi telefoni
na koje se nismo javili
utuisnuti su u utrobe
govornica u obliku
ajkula.
Gotovo je sa tim.
Sada se odazivamo.
Čujem topao razgovor,
dižem pogled:
tri prijatelja ceo su svet
na ovom staklenom mostu.
Podešavam optiku.
Stražar u punoj opremi
maršira kraj para
na španskoj plaži.
Grafit kaže:
„sve uopšte nije tako.“
Grad ne prestaje
da peva.
