(mojoj godini u Lisabonu)
Većina kantautorki koje u početku transponuju svoje osećaje na zveri ili divljine kasnije će zazirati od te besramne metaforizacije. Za nekoliko godina verovatno ćete ih zateći kako pevaju o cinizmu i oralnom seksu. Zamislite samo taj strah. Zarobiti sebe u previše lep jezik. Ako nisi dovoljno direktna, da li si majstor zanata ili se samo kriješ?
U ovom gradu mogla sam biti cinik do mile volje. Ništa me ne vezuje ni za šta.
Uvek sam mislila da je lakše onim ženama sa malim grudima. One su spretne sa takvom lakoćom. Tanana pevačica koja je to mnogo lakše postala jer su je njeni pokreti metka gurali kroz metropolu glatko kao avion. Nije morala da tegli dve velike hemisfere. Preteške potpise plodnosti koji bi je neizbežno zavezali za tačno određeno tlo u Africi ili Okeaniji ili Jermeniji. Moj novi urbanizam napokon je oslobođen od zahtevnog jezgra planete. Ne mogu da podnesem vrelinu koje se širi iz zemlje. Kakav spas: u ovom gradu ništa ne miriše na zemlju. Ništa ne miriše ni na šta. Nije li to perfektna sloboda.
Ovo je najsunčanija geografija koju ćeš videti. Ovaj grad je uvredljivo lep. Zelene zgrade, žute zgrade, roze, plave, ljubičaste, bež, jarke, svetle, svetle. Kapci mi pulsiraju od sijanja. Niko neće na osnovu mog mirisa detektovati odakle sam. Da li sam rođena na teritoriji koja im se javlja u košmarima ili ću ih izludeti od straha da će izgubiti sve svoje teritorije. Ja sam lisica koja je nanjušila vašu kokoš. Ali ovde sam nenametljiva. Izgledam kao niko i kao svako od vas. Najpre se samo ljuljate na lenjom suncu i upijate očima otkačene grafite. Krug ovog strmog grada je pristupačno voće, limunovi eruptiraju kao milijardu sunaca. Ali hodaj dovoljno dugo i svaki arondisman postaće pred tobom čudno nebesko telo. Svaka ulica je nova država. Ispisuje sopstvene ustave, gladi, mreže, neodgonetljive susedu iza ugla. Imam pomalo jezivi osećaj da su ove planete samodovoljne. Iako vam brošure kažu da su u ovoj zemlji ljudi toliko povezani i ljubazni da ćete poželeti da ostanete tu zauvek. Kao oni letargični brodovi pored najdužeg mosta u Evropi. Možeš odabrati sebi novu ličnost na svakom trgu, menjati distrikte kao čarape. O, najzad nemaš težinu. Možeš uzleteti i zgrabiti svako srce kao neki brazilski bog.
Sad si politeista. Iza svakog ćoška je potencijalno novo božanstvo čije bi prste grizla u zanosu.
Vetar s okeana do kraja noći briše sve mirise akumulirane danju. To je brend ovog mesta. Ukusni vetar koji ne ostavlja tragove prisustva. Svi popularni fado pevači snimili su mu odu. Ovde ne moram da budem sentimentalna. Mogu da zapalim cigaretu pred besprekornim vidikovcem načičkanim turistima, kao imperatorka na kruzeru. Oluja će ubiti žar, poješče aromu duvana sa mene. Mogu da skliznem u čudne krevete, da izberem čiji god krevet hoću svojim kažiprstom umočenim u otrov koji nećeš prepoznati. A do jutra će se osušiti, i natopiću se parfemom nekog drugog dok istrčavam iz tvoje zgrade i gutam ključeve.
Dostavljač povrća mi dolazi pred vrata svakog četvrtka. On je korpulentan. On uzgaja luk, krompir i roktvice na terasi. Urbana zemljoradnja je ovde u modi. Oslanja se o moju škriputavu kapiju izlivenu u doba kolonijalizma, namiguje i pita me: Eeeej? Je li more slano i do kraja? Ovaj glavni grad leži na gigantskoj vodi a nikad ne miriše na so. Ne miriše na morske trave. Nikad ne miriše na zumbul. Ne miriše čak ni na kišu. Prodavac ostavlja znak pitanja da visi u vazduhu, svaki put, a onda polaže kutiju neposoljenih, bezmirisnih plodova zemlje kraj mojih stopala, i odlazi.
U nedogled slušam zamiruće korake. Ne moram da budem nigde.
Ne moram da budem nigde, ali ja vajam planove, ja pravim liste, ja u ludilu sastavljam spiskove sat po sat. Diktiram ih isporučiocima, ponosno ih nosim svojim knjižarima, pekarima, prodavnicama ploča, cvećarama, restoranima organske hrane. Hoću da organizujem to moćno ništa koje sam postala. Ako vetar svuče sve crte karaktera sa mene, hajde da bar budem tajfun. Da imam epicentar opasnog apetita. Moje telo je vrtlog zveri i beležaka bez kičmene moždine. Zar upravo to nisam oduvek želela?
Uvek sam zavidela svojoj koščatoj nordijskoj prijateljici sitnih očiju, sa rukama-čačkalicama i grudima devojčice. Umela je da osvoji konopce i krošnje za sekundu. Ležerno, na izletu, između dva gutljaja piva, skicirala bi inteligentne, tužne crteže svog sveta. Šarm nehajne trinaestogodišnjakinje sa celim ličnim ekosistemom u slušalicama na ušima. Reči-perorezi hvaljenih pripovedača dovoljno odvažnih da kažu kada ljubav više nije ljubav i kada ni dom ni emigracija više nisu dom. I ja želim da budem sažeta. A ne da stružem komad po komad teške zemlje sa jezika i brusim oblik reči satima pre nego što postanem jestiva. Propeler. Aerodinamična. Brza. Brza pre svega.
Šta bi trebalo da budem danas kada se popnem na scenu? Ofelija? Šer? Moćni i ranjeni bluz glas Karen Dalton? Neodoljiva pevačica u Hong Kongu koja glumi u onom slasnom filmu u kojem uranja avion-igračku u akvarijum i peva o Kaliforniji? Mogu nositi tvoj donji veš. Mogu ti ukrasti šešir. Sve moje pređašnje knjige i brushalteri već narednog dana više ne važe. Svakog jutra ustajem iz kreveta kao iz veš mašine. Želje su izbeljene. Ko je uopšte želeo da bude urođenik? Ja sam maharadža prolaznog zadovoljstva. Oprala sam ruke, dobro sam oprala ruke. Želim da zatvorim oči i zatvorim vrata, ali zazvonilo je.
Dobar dan senjora! Eeeej? Da li je more i dalje slano i do kraja? pozdravlja me prodavac povrća, ponovo i ponovo, precizno, na vreme, podseća me na belinu koja je zauzela mesto mog korena. Njušim. Njušim. Isukala sam i jezik, kao mač. Ništa.
Najzad sam virtuoz na konopcima kao ona, nema zavodljivih prevelikih kukova da me guraju dole. Nikakva me voda ne grabi za farmerke, nikakav me instinkt ne goni da štitim jaje pre nego što nastavim da se krećem. Ovaj posed nije moj. Ali šta ako: ne postaneš li dovoljno teška, nikada nećeš roditi ništa. Kupila sam semenje iz portugalsko-italijanske radnje u minijaturnoj ulici blizu Bazilike. Hir: pokušavam da zavirim u tajnu prodavca povrća. Šta znači domaći zasad. Zašto baš mene uvek pita o soli. Semenje je šuškalo u mom crnom rancu kao aboridžinski perkusioni instrument. A onda sam i zaboravila da ga imam. Sasvim sam zaboravila na semenje. Zašto bih ga otpakovala, kada će vetar distribuirati deliće mene ko zna gde, i ja ću dati ploda u nečijem drugom telu i nečijem drugom životu, nesvesna toga.
Opipavam belu košulju koja se suši na konopcu. Potpuno je čista i potpuno kruta od vetra.
Savršeno. Oslobođena sam jednoličnog identiteta pripadanja.
Dođavola. Ako ne želim da kasnije zažalim što nisam bila direktna, moram da priznam da u ovom gradu nikad nisam dovoljno vlažna. Zvono se ponovo oglašava. Povuci rasjferšlus i svuci sve svoje kože besramnog Zevsa koji ima moć da se pretvori u bika ili labuda kad mu se prohte, kad god poželi da oplodi, zacementira tron, i otperja dalje. Sveži sve svoje identitete u zavežljaj na dnu police i trči, baci hemijsku, razbij gitaru, juri ka onim kvartovima-ostrvima, požuri do tih specijalnih vrata. Trebalo je da imam jedan jedini ulični broj pod kojim ću svaki put zakucati luda od želje. Oseti kako ti stopala tonu u dehidriranu zemlju. Shvati koliko bezumno želiš da povežeš te male planete samozadovoljstva.
Da, grudi su ti još teške od ljubavi.
