Poklon iz crnog teftera
Na jezeru zora,
mirna voda i prazan čamac,
drveni čun.
Sidro je tefter crn i zlatan
što čuva srce pod vodom na dnu.
Ima nas svuda, po vodi i zraku,
a Boga pitaj dal’ ćemo se sresti,
U lišću i svemu nekazanom,
u snazi naizgled običnih riječi.
Sa kopna ćeš i ti sanjati vodu,
jezerske otoke i rječne brzake,
mostove koje prelazimo
i razmak što nikad ne premostimo.
Jednom ću vidjeti školjke iz pijeska
i malu adu sa baštom bez ljudi,
A sve što misliš da se ne pozna
Rodiće kad-tad, nek ti se nadje,
Za dane crne i dane žute,
Za dane duge kad se puno žedni,
Čamac i sidro na mirnoj vodi
Koji dubinu moste u tebi.
