Tata je zastao, otvorio kožnu tašnu i predao mi kasetu uz verbalni namig:
– Evo, da gledaš s nekom drugaricom.
Kako se predmet našao u njegovom posedu – nije mi jasno. Kasete nismo kupovali niti dobijali na poklon; najveća tragedija mog ranog detinjstva bila je činjenica da popis kućnog inventara ne sadrži VHS plejer. Takođe, nismo bili od porodica koje taktički skladište kućne filmove čekajući dan kada će konačno moći da ih gledaju iz udobnosti građanskog doma, niti su mi, kao jednom ponavljaču iz ulice, roditelji iznajmljivali manje poznate filmove iz video kluba samo da bih mogao da ih nosim u školu i tvrdim da su pornići.
* * *
Razgledao sam plastični omot kasete, bio je to prvi koji mi je dospeo u ruke a da na naslovnoj strani nisu prisutne nindža kornjače. (Godinu dana ranije, učestvovao sam u dečjoj emisiji na danas nepostojećoj beogradskoj televiziji i dobio zeleno koferče s kasetama omiljenog crtaća. Na nagovor roditelja, uz nečujni jecaj deteta koje svesno učestvuje u spašavanju porodičnog budžeta, prosledio sam ga sestri od tetke za rođendan.) Umesto čovekolikih gmizavaca, naslovnicu kasete koju mi je uručio tata krasio je nasmejani skup mladih ljudi. Svi na fotografiji bili su obučeni, sem smušenog momka, u sredini kompozicije, koji je bio u toplesu; donji deo njegovog tela bio je zaklonjen poslasticom koja se u crtaćima hladi na prozorskom simsu prizemne kuće i biva čest predmet krađe.
* * *
Prošlo je nekoliko dana. Vraćao sam se iz škole s Lukom. Pre nego što ćemo se rastati, stao sam pored kontejnera da bacim bananu koja mi je nedelju dana usamljeno trulila u rancu. Primetio sam da je pustila sok i namočila donji deo torbe. Iz glavne pregrade, u kojoj sam nosio školski pribor, počeo sam da vadim jedan po jedan predmet, ređajući sveske na trotoar radi procene štete. S vrha gomile, Luka je dohvatio kasetu:
– Šta je ovo?
* * *
Iako je Luka bio dugokos, očito nije bio devojčica. Odlučio sam da roditeljima, to jest tati – mama nije ni znala za postojanje kasete niti bi je u suprotnom bilo briga za pol deteta s kojim ću film gledati – prećutim detalje dogovora.
Srećom, u trenutku mog odlaska, jedino je mama bila u stanu.
– Ovaj, idem ja kod Luke.
– U redu, nemoj dugo – rekla je zauzeta slaganjem pasijansa.
* * *
Od samog početka, bilo je jasno da posredi nije film namenjen osmogodišnjacima, a kamoli generaciji Lukinog mlađeg brata. Prve reči koje protagonista, obasjan svetlom TV ekrana u zamračenoj sobi, – izgovara, glasile su: to, je bila, sisa.
S vremena na vreme, Lukina mama bi mi uputila nemiran pogled, kao da je najedanput izgubila one specifičnu vrstu strpljenja koju odrasli poklanjaju deci s kojom nisu u rodbinskom odnosu, kao da bi me najradije zafrljačila kroz prozor zajedno s kasetom. To što sam prethodno priznao odakle mi kaseta – samo je pogoršalo stvar. Grčevito stežući daljinac, ubrzo je premotavala svaku treću scenu. Tako smo kroz petnaestak minuta stigli do trenutka kada glavni junak prstima pravi otvor na korici vruće pite i počinje da radi ono s njom nasred kuhinjskog stola. Tada je bes Lukine mame kulminirao:
– Ne, sad je stvarno dosta.
Ustala je s kauča, izvukla kasetu iz uređaja, vratila je u omot, i pružila meni.
– Vraćaj ovo ocu godine.
* * *
Ostatak večeri proveli smo tako što je Luka za kompjuterom igrao Rejmena, a ja sedeo iza naslona njegove stolice. Lukina mama nijednim gestom nije sugerisala sinu da bi tastaturu nakratko mogao da ustupi i gostu, kao što je to redovno činila ne shvatajući da se meni uopšte ne igra, već više volim da navijam.
* * *
U povratku, prolazio sam pored trafike na uglu i u izlogu objekta, uz pomoč ulične rasvete, ugledao lik Merilina Mensona na naslovnici časopisa. Prestravljen, potrčao sam ka stanu, s kasetom pod miškom. Na desetak koraka od zgrade, začuo sam tatin glas:
– Stoj! Ruke uvis!
