Najgore doba dana, tri po podne leti, vikendom, u nedelju, to je užas bez premca, osećaj da nemaš kud, da je spolja unutra i obrnuto. Trnu ti udovi dok se znojiš na kauču u sedećem položaju, nesposoban: da čitaš, da gledaš TV, da odeš na Adu (prethodno bi morao da se voziš gradskim prevozom, a to je samo deo problema; voda te ne privlači, mrzi te da se istuširaš već dva dana, koliko ima da ste posvađani, da ne razgovarate, vas dvoje). Stan izgleda prljavije nego inače; trunci prašine plešu valcer na suncu koje se probija kroz potkrovni prozor, stopala ti se lepe za parket pun raznovrsne štroke i mrtvih insekata, stopala koja posle smeštaš tamo gde uveče smeštaš glavu i grudi. Spavaš, dakle, na kauču, spavaš go, to čini da se osećaš još siromašnije, nezaštićenije, upropašćenije, daleko od hipi utopizma naših očeva u zenitu mladosti, očeva koji su pušili travu i nakon penzije, i tad ih je duvanje radilo isključivo na veselje (i, mada vrlo retko, versko-nacionalnu paranoju starih alternativaca), dok se tebi svaki put kad pušiš travu priviđaju uhode i zavere i zato džoint ne odbijaš jedino kad si mrtav pijan. Sad ni pijanstvo nije opcija da se prekrati ubogo vreme otkako si se zavetovao na apstinenciju. Govoriš prijateljima kako se generalno osećaš bolje, ali dobro znaš da oni znaju da inače nisi toliko ćutljiv i zamišljen. Više se na klupici ne zadržavaš duže od sat, dva, makar bio i petak, taman da popušiš desetak cigareta i popiješ flašicu kombuhe ili bezalkoholnog piva, da posle stigneš u stan istovremeno hiperosećajan i tup, da te devojka na osnovu prvog pogleda pita šta nije u redu, a ti nisi sasvim siguran, pa u hodu nabrajaš redom: novac, vrućina, nervi, kolege. Ona ti veruje i jasno pruža podršku, i na trenutak je sve u redu, ali onda ležeš na kauč, ovaj isti kauč, i zagledan u plafon počinješ da govoriš gluposti i usput je gadno uvrediš, i ona na brzinu spakuje ranac i ode. To je bilo prekjuče. Od tada ti se ne javlja na pozive, ignoriše poruke, poslednju si poslao malopre, tačno u tri popodne, najgore doba dana, užas nad užasima, i nadaš se, uprkos svemu, da će ti odgovoriti, napeto zuriš u telefon na stolu, ne pomeraš se s kauča, neprijatno svestan inače nevidljivog napora da se bude živ i kompaktan, u jednom komadu.
