Time Management
Alarm na telefonu oglašavao se svakog jutra u 7.30. Teodora je ovog puta odmah ustala i krenula iz sobe prema kuhinji, odakle se čuo alarm. Isključila ga je i nastavila prema kupatilu. Za jutarnje rituale u kupatilu trebalo joj je devet i po minuta. Od toga je pet minuta prala zube, kružnim pokretima, gledajući se u ogledalo. Izašla je iz kupatila i stala pored telefona. U 7.40 zvala ju je majka. „Ustala si?“, pitala je majka. „Da“, kratko je odgovorila Teodora. „Hajde da proverimo, kakav ti je raspored danas?“ „Imam u 10.30 Skype poziv, u 13 h idem na sastanak s potencijalnim klijentom.“ „Ne zaboravi da užinaš!“ „Užinaću.“ „Lepo radi, čujemo se posle.“
Svakog radnog jutra majka ju je zvala u 7.40. Teodora je bila spavalica, i dešavalo se da prespava alarm. Majka ju je budila i dok je išla u školu, često ju je i vozila, jer se dešavalo da se Teodora ili uspava, ili dugo doručkuje. A doručak je u njenoj porodici najbitniji obrok u toku dana i ne preskače se ni pod kakvim okolnostima. Zato, od kada se zaposlila i mora na vreme da bude na poslu, odvaja 45 minuta za doručak svakog radnog jutra. Alarm je u 8.05 podseti da je vreme za doručak. U 8.50 označi se da je vreme doručka prošlo. U 9.00 zvoni da je vreme da se popiju tablete.
Svakog dana u 12.30, Teodora užina. Voće ili jogurt. Nekada jogurt s voćem. Morala je da pazi na svoje zdravlje, nije želela da joj se sloši u toku dana. Ni majka to nije želela. Dok je išla u školu, majka joj je spremala užinu. U 12.30, svakog dana, nebitno koji čas je u pitanju, Teodora je tražila za dozvolu da ode u toalet i tamo je užinala. Otkad je zaposlena, užinu je pripremala uveče, da sve bude na dohvat ruke kada se bude spremala za posao. Odeću je takođe spremala uveče i nije odstupala od odevne kombinacije koju je izabrala.
Nakon doručka, koji konzumira dok gleda jedan od mnogobrojnih jutarnjih programa, Teodora se oblači. Dok je bila mlađa, oblačenje joj je predstavljalo problem, činilo joj se da nikada ne može da odabere kombinaciju. Ali, još je gore bilo to što se osećala nelagodno u odeći. Nešto ju je grebalo, nešto ju je stezalo, nešto je bilo preširoko. Činilo joj se da je nezgrapna, da je ogromna, da je neusklađena s ostatkom sveta u odeći koju nosi. „Žena mora da bude primećena kad uđe u prostoriju“, govorila je majka „Moraš da naučiš da stojiš pravo, ne treba da sakrivaš grudi i struk, obuci nekad nešto ženstvenije.“ Ipak, Teodora se u tom svetu nije snalazila. Haljine su tek bile strano telo, u njima je izgledala poput lutke kojoj su obukli haljinu devojčice, nije umela da se kreće, nije umela da sedi. Ali, majka je insistirala. Kao što je insistirala na svemu. Teodora je ispunjavala rutinu, teško, ali ju je ispunjavala. Uvek se čudno osećala za vreme letnjeg raspusta, odjednom nije bilo škole, časova francuskog i škole crtanja. Ali, brzo bi se navikla. Tada je mogla da spava, samo da spava, kao što je i želela. Toj letargiji i pristupu „nije mi jasno zašto je tako lenja“ koji je imala njena majka, došao je kraj za vreme jednog letnjeg raspusta. Tada su u Teodorin život ušle tablete koje treba da uzima svakog dana posle doručka. Bila je to prva u nizu terapija.
Majka je odlučila da Teodora studira u drugom gradu. „To je naš poklon za osamnaesti rođendan“, rekla je majka kad joj je dala ključeve od stana.
Čim je dobila raspored predavanja, Teodora ga je poslala majci. Ona ju je zvala svakog dana, deset minuta nakon što se oglašavao alarm za buđenje. Bilo je bitno, Teodora ne sme da se uspava. U 12.30 svakog dana slala joj je poruku:Vreme je za užinu. Onda bi se čule u 18.40 jer se, bez obzira na raspored predavanja za taj dan, poslednje predavanje završavalo u 18 h. U 18.40 Teodora je morala da bude u stanu.
Majka joj je kupila godišnju kartu za pozorište. „Bitno je da ideš među ljude, da gledaš pravu umetnost, da živiš životom jedne intelektualke, što ti i jesi.“ Jednom nedeljno, Teodora je išla u pozorište. Gledala je drame, balete, opere, gledala je kroz njih.
Majka joj je kupovala karte za koncerte na koje su išle zajedno. Letovanje je uplaćivala i za Teodorine drugarice i svake godine je govorila: „Još ovaj put ideš s drugaricama, vreme je da ideš s momkom!“
Majka je pravila raspored svega: ustajanja, užine u 12.30, učenja, pozorišta, letovanja. „Ako svakog dana imaš raspored, tačno znaš koliko ti za šta vremena treba. I onda ne možeš da zakasniš ili se uspavaš, i ne može da ti bude dosadno.“ Prvo iskakanje iz termina dogodilo se kada je Teodora pala prvu godinu. Držala se rasporeda, učila je svakog dana u datim terminima, ali nije uspela da upiše drugu godinu u roku.
Majka se uplašila – kako da Teodori organizuje vreme u godini kada neće morati da ide na predavanja. Teodora nije osećala ništa sem umora.
Veći deo godine Teodora je provela u Švajcarskoj. Majka je povukla veze. Čist vazduh, zelenilo i nova kombinacija lekova, sve je to trebalo da joj pomogne. Teodora se nadala da će se konačno naspavati. Ali, jedino što je radila bilo je da se tačno u određeno vreme pojavi na određenoj terapiji. Jahanje, crtanje, grnčarija, meditacija, čitanje, vreme za čaj, vreme za razgovor s terapeutom, vreme za grupnu terapiju, aktivnosti su se smenjivale u tačno određenom trenutku, i davale su joj privid prisutnosti u stvarnom svetu.
Kada je i drugi put pala prvu godinu, majka je rekla da ne razume ništa sem da je Teodora jedna lenština nesposobna da učini jedino što se od nje traži, a to je da uči, i sve joj je pruženo na tacni, i niko nema takve uslove za život kakve ona ima, i da ne zna šta više s njom da radi. I to poslednje je bilo tačno.
Majka je plakala, Teodora je želela da spava. Ali, majka joj je ubrzo našla novi projekat: „Kad ti ne ide fakultet, vreme je da se udaš.“ Za nekog ko se u životu jedva i poljubio kako treba, Teodori se brak činio dalekim. Znala je da tako mora, kao što žena mora da nosi haljine, i da priča s drugaricama i pije koktele, nije znala zašto, ali tako mora. O ljubavi je znala ono što je pročitala i videla na filmovima: mora da bude ljubav na prvi pogled, po kišnom danu, te sastanci na slepo koje je majka uređivala sa sinovima njenih poznanica nikako nisu odgovarali scenariju. Teodora se ponovo osećala neugodno i ponovo je bila nezgrapna. „Stavi maskaru i crveni karmin. Obavezno crveni karmin, ma da, i puder, moraš da staviš puder, ali maskara i crveni karmin, budi zavodnica, ispravi se, moraš da pokažeš grudi, šta si se zakopčala do grla,“ uglavnom su bili saveti koje je majka davala Teodori pre sastanka. „Da vidim, šta si kupila da obučeš? Jesi bila da vidiš onu haljinu što sam ti poslala? Ta će ti odlično stajati. Ne moraš cipele na štiklu, možeš i neke baletanke na nju. Obavezno idi taksijem i kasni desetak minuta.“
Ljubav iz filma se više ne dešava ni na filmu. A Teodora ju je čekala. Nije znala za drugačiju. Od svih sastanaka na slepo, uspela je da stekne druga za odlaske u pozorište, i to za svega jednu sezonu, pošto se činilo da je potpuno izgubila predstavu o realnosti, i razgovarala je o serijama i knjigama na način na koji ostali ljudi razgovaraju o prijateljima – i to u trenucima u kojima je uopšte pričala. Sve joj se više i više spavalo. U svakom trenutku u kom nije imala aktivnost, sklapala je oči. Naravno, alarm bi brzo zapištao i upozorio je da je vreme za drugu aktivnost.
Jednom se uspavala za bazen; po rasporedu je išla svaki treći dan od 18 do 19 časova, i majka dva sata nije mogla da je dobije telefonom. Prespavala je sve alarme i pozive i probudila se tek na komšiničino manično zvonjenje na vratima. Da je komšinica nije probudila, majka bi kontaktirala policiju. Majka je vikala kako Teodora mora da se drži rasporeda i kako je bitno da ima nešto da radi u toku dana, i da nikada više nije tako nešto uradila, a Teodora je i dalje bila umorna.
Teodorino studiranje je potrajalo. Bila je to duga i mučna borba od koje bi joj majka dala da odustane jedino ako bi se Teodora udala, ali ona je nesposobna da bilo šta uradi, bila je poslednje postavljena dijagnoza s majčine strane. Uzalud je bilo što su terapeuti govorili da nije u pitanju nesposobnost, i da je Teodorino stanje sve teže i teže, majka se svakom obraćala istom rečenicom: „Ona će da završi fakultet, naći će posao, udaće se i roditi decu.“ Raspored je pravljen na dnevnom nivou, od doručka, obavezne užine, odlaska u pozorište, druženja, učenja.
„Najgore je za ženu da bude sama“, stalno joj je govorila majka. „Moraš da nađeš nekog, moraš da rodiš decu. Moraš da imaš drugarice. Evo, zovi Slađanu na večeru, niste se dugo videle, zovi je, ja plaćam.“ Teodora je iz serija i filmova razumela da treba da ima drugarice. Problem je bio što dijalozi nisu bili kao na ekranu.
Činilo joj se kao da niko ne razume šta treba da kaže, nije bilo vrcavih komentara, nije bilo značajnih razgovora o muškarcima i tašnama. Bila je teška svakom s kim je sedela.
Kada je konačno diplomirala, na proslavi diplomskog je bilo više majčinih prijatelja nego njenih. Na toj proslavi, majka je iznela sledeće: „Teodora sada mora na master, i nakon toga može da pokrene svoj posao. To je logičan put, nakon tako teškog fakulteta i toliko utrošenog vremena mora se zaraditi novac.“
Dvadesete su prozujale u učenju i pokušaju da se dobije diploma. Teodora je godinama prelazila, kako joj se činilo, beskrajne stranice literature, razmišljajući o danu kada će konačno početi da vodi život odrasle osobe, kako je zamišljala da će život izgledati kada konačno završi fakultet.
Pitanje momka se postavljalo skoro svakodnevno. Majka je našla novu teritoriju – dejting sajtove i aplikacije. Nagovarala je Teodoru da se prijavi i da tamo okuša sreću. Bio je to prvi put da je Teodora zagazila u svet perverzije.Tražimo devojku za trojku, lizao bih ti prste, penetrirao bih u trudnicu, probala bih s devojkom, bičuj me, voleo bih da mi se jave samo 40+…, pojavljivalo se u Teodorinom inboxu skoro svakog dana. Nije bilo poziva na romantičnu večeru uz sveće ali, kako je navela da može da se sporazumeva na barem tri svetska jezika, obraćalo joj se mnogo stranaca. Na kom god jeziku da su pisali, završavalo se internacionalnom rečju seks. Teodora je spoznala mogućnosti privremenog bega od sopstvenog identiteta flertovanjem na stranim jezicima. S vremena na vreme, u Teodorinom stanu bi se obreo poneki Portugalac, Britanac ili Rus.
„Da se vidiš s njima dva-tri puta, i ako neće ništa ozbiljno, onda se ne viđaš više s njima. Neko drugi će želeti nešto ozbiljno, ne smeš da gubiš vreme“, bio je majčin savet. Nije znala kako je majka mislila da se ona uda na ovaj način. Nije znala kad bi trebalo da se pojavi taj verenički prsten, u kom trenutku? Da li kad izađe iz nje, ili dok je u njoj? Razmišljala je, moguće je da će se desiti ljubav na prvi pogled i, kao u filmu, odmah će biti zajedno. Teodora se osećala živom kada su se njeni susreti sa strancima bližili kraju, u trenucima kada bi postala svesna da da je vreme igranja prošlo. Tada joj se činilo da negde postoji mogući život za nju, van fakultetske literature, van rasporeda i lekova. Ali, probudila bi se već sa zvukom prvog alarma.
Čitala je o ženskom orgazmu i razmišljala da li ga je osetila, pokušavala je da pretpostavi kada će biti najmanje rasterećena u toku dana pa da tada zakaže viđenje s nekim od korisnika iste dejting aplikacije, pokušavala je da u raspored ubaci seks.
Udaje nije bilo na vidiku, ali je posle dve godine dobila zvanje mastera. Odmah je otišla s majkom na Tajland da skupi snagu za predstojeće borbe. Majka je oduvek želela da ode na Tajland, i Teodora je znala da je baš dugo čekala taj trenutak da ona konačno završi fakultet. To je bilo nagradno putovanje.
Za prvi dan na poslu majka joj je kupila sako. Lep, crn, markiran. „Da ostaviš utisak“, rekla je. Teodora je obnovila garderobu, kupila je raznobojne košulje u Zari, pomislila je kako je ona ta žena za kojom se okreću druge žene kad vide da nosi nekoliko košulja u rukama, okreću se i znaju da je dobila posao. Bilo joj je čudno da se oblači poslovno, garderoba ju je opet žuljala, činilo joj se da joj ništa ne stoji kao drugim ženama. Ipak, svake večeri je pripremala odeću za sutrašnji dan na poslu.
Sam odlazak na posao nije bilo toliko stresan. Bila je već uigrana. Alarm je svakog jutra zvonio u 7.30. Majka je zvala u 7.40. Doručkovala je od 8.05 do 8.50. U 9.00 je pila lekove. Tog dana je obukla crnu košulju i belu suknju i stavila žuti kaiš koji je ukombinovala s baletankama iste boje. Košulja je bila malo uža nego što je navikla, ali ocrtavala je grudi onako kako je majka bila zadovoljna. Džezvu je stavljala na manju ringlu šporeta i, dok je čekala da voda prokuva, proveravala je stanje u saobraćaju. Kafu je pila hladnu, pa je imala taman dovoljno vremena da sredi frizuru i šminku dok se kafa ohladi. Kosa joj je svakog jutra zadavala muke jer bi joj bilo pretoplo ako je pusti, i gutala joj je lice; da je podigne, skoro da nije bilo šanse, uvek bi pramenovi počeli da ispadaju, bez obzira na to koliko šnalica ili gumica za kosu da upotrebi. Nikada nije nosila kratku kosu jer to nije bilo ženstveno. Sada joj je njena griva, kako je majka ceo život zvala njenu kosu, dopirala do polovine leđa. Nakon skoro uvek neuspešnog sređivanja frizure, na red je dolazila šminka. Puder, maskaru i karmin nanosila je svakog jutra, razlika je bila u nijasni karmina. Majka ju je često nagovarala da ide kod profesionalnih šminkera, nedavno ju je nagovorila i da uradi japansko iscrtavanje obrva. Bila je neobična sebi, ali sredila je to ruglo na licu kako je majka zvala njene obrve, i sad je ličila na ženu. Ispijanje kafe je predstavljalo njen omiljeni deo dana. Tih dvadeset minuta činilo joj se da je u svetu u kakvom želi da bude, spremna da zakorači u svet odrasle poslovne žene, ali još uvek bez pritiska poslovnih obaveza. U 9.55 bila je na vratima stana gde je stajao okačen mantil, uvek je prvo oblačila mantil, tašna joj je bila pri ruci, užina u tašni. Obuvala je cipele u 9.57 i tako spremna, odlazila u radnu sobu da upali laptop i u 10.00 započne svoj radni dan.
“Neki drugi”, Partizanska knjiga, 2020.
Knjigu možete kupiti na: Partizanska knjiga
