Nikad se neće desiti nešto lepo
Uzeo je telefon i krenuo da kuca.
„Što se ne javljaš, bre…”, otkucao je, ali je obrisao.
Opet je počeo da kuca: „Javi se…”, opet je izbrisao.
Nervoznim pokretom vratio je telefon u džep i saleteo slučajnog prolaznika pitanjem: „Imaš pljugu? Pljugu imaš? I upaljač i upaljač”.
Počela je kiša. Nije to bilo ništa neobično, leto je. Ali ga je razbesnelo.
Otrčao je ispod nastrešnice prodavnice, gde su se ljudi već stiskali, cigareta mu je bila mokra i ugašena, a poneka kap kiše došla je i do telefona. Osetio je i da je telefon zavibrirao. „Telefon zvoni samo onda kad ne treba”, promrmljao je kao sebi u bradu, ali zapravo dovoljno glasno da ga čuje žena pored njega. I ona mu je budila gnev, zašto, zašto tu stoji, ma, ko su ovi ljudi koji svedoče njegovom besu? Kad će proći prokleti pljusak, mislio je. Stigla mu je poruka o popustima u nekim prodavnicama – ma, koga je briga za to.
A kiša je dosta padala, činilo se da je nebo poprimilo boju betona. Ma, kakve sad boje betona i neba, kakva mu je to misao, pomislio je, šta mu se dešava? Izašao je na kišu, lud. Naravno, bio je sav mokar čim je pomislio da izađe na kišu, skoro nije ni video kuda hoda, sve je bilo sivo ispred njega, jedino je bes bio ljubičast. Sad je bio besan i zbog toga što ne može da se kreće brzo koliko je želeo, mada nije znao kuda bi išao.
Sigurno je i telefon mokar, mislio je, sigurno je mokar u džepu, kad će prestati kiša, da proveri, možda već slabije pada, sigurno pada slabije, važno je da telefonu nije ništa, kakav sam debil, valjda glupom telefonu nije ništa.
Kiša je sada mnogo manje padala, osetio je i da mu biva hladno, nisam više ni ljut, sad mi se plače, kud sam krenuo, treba da idem na drugu stranu, taksi, ma, koji taksi, ne možeš uhvatiti taksi ni kad ne pada kiša, daj da nađem neki prevoz.
Primetio je da je pored njega prošao čovek koji nije pokisao i taj čovek ga je čudno pogledao. Setio se da je sigurno sav mokar, kosa mu je sigurno užasno slepljena, opet je osetio bes jer je pokisao, pa je povikao za čovekom: „Šta gledaš ti, šta!”
Izbačeni bes mu je donekle olakšao situaciju u grudima, ali nije promenio činjenicu da je i dalje skroz pokisao. Izvadio je telefon iz džepa, bio je mokar, srećom prave ove vodootporne telefone, valjda su vodootporni, koštaju kô omanji stan, valjda je vodootporan, aaaaaa, nije mi ništa pisala, pa ne, stvarno, glupi telefon. Glupi telefon, glupa kiša.
„Pljugu, imaš pljugu?”, prišao je nekoj grupici koja je čekala autobus. Dobio je cigaretu i krenuo da se vraća odakle je došao. Mrzeo je telefon i mrzeo je kišu.
Bio je dosta daleko od stana, još živi u onom ćumezu kuda ide jedna jedina linija gradskog prevoza, ali to je najjeftiniji stan za koji zna, pa ga i mrzi da se seli. Navikao je da slavina kaplje, navikao je da je zimi hladno jer prozori ne dihtuju, navikao je na lavež komšijskog psa, nema mnogo iznenađenja. A treba mu barem jedno mesto u životu gde nema mnogo iznenađenja. A i ne voli promene. Kad je kupovao novi telefon, morao je, stari je razbio, doslovno ga je razbio kada je gađao lika za susednim stolom u kafanskoj svađi. S pravom ga je gađao, lik mu je rekao da preteruje i da ostavi devojku na miru. Čuo je razgovor, čuo je šta priča i to mu je rekao i gađao ga je telefonom. Kad je kupovao novi telefon, onima u prodavnici koji za dvesta evra mesečno stoje po osam sati svakog dana rekao je da ako ne bude najpribližnije što je moguće na novom telefonu kao što je bilo na starom, i njih će gađati. Kada je izašao, radnici su lupili recku na papiru – bio je tek četvrta luda mušterija tog dana.
Opet je krenuo da kuca: „Molim te, javi se! Što se ne javljaš?” Sad mu je već bilo apsolutno hladno pa je odlučio da krene kući. Ušao je u prvi prevoz koji je naišao, presešće negde, pa će onda uhvatiti prevoz do kuće. Nije mu bilo potrebno mnogo vremena do kuće, oko pola sata, ako autobusi budu dolazili jedan za drugim.
Putovanja su imala smisao, makar i ta gradska putovanja, od tačke A do tačke B, jer se u tim trenucima oseća istrgnut iz prostora i vremena. Iz onog što se desilo ide u ono što će se tek desiti. Iz jednog prostora u drugi, iz jedne priče u drugu. Uskoro će i on na pravo putovanje, putovanje avionom, mislio je. U prevozu je bilo još nekoliko pokislih ljudi, pokislih skoro kao i on, mada su mahom svi bili suvi. Nisu bili na ulici kad je padala kiša, zaključio je. Skinuo je majicu, neka žena je s negodovanjem gledala u njega, ali on je skinuo majicu i nije video da ga zgađeno posmatra. Bilo mu je dosta hladno. Telefon je zavibrirao. Brzo je ga je izvadio iz džepa, glupa notifikacija s nekog portala. Napravio je ljutit izraz lica i promrmljao: „Glupe novine”.
Putovanje je potrajalo, ižickao je još jednu cigaretu dok je čekao prevoz kojim će zapravo stići kući, čudno mu je bilo u telu, želeo je da što pre izuje patike, koje su bile mokre i stvarale neprijatan osećaj na nogama. Izvadio je telefon da pogleda koliko je sati, tek je pola četiri, čoveče, tek je pola četiri.
Možda bi trebalo da odem po pivo, ali prvo da se istuširam, moram da se istuširam, zašto nisam otišao prvo po pivo, nema veze, tek je pola četiri.
Topla voda je udarala u njegovu smrznutu kožu, nije mu odmah prijalo, ali počela je da ga osvaja toplina, počelo je da ga greje. Toplina mu je obuzimala telo, a osmeh se razlio po licu. Voda ga je opuštala. Zažmurio je i puštao vodu da se sliva po njemu, eto, kiša je bila grozna, ali tuširanje je super, tuširanje ga ne ljuti. A i jedno i drugo je voda. U osnovi. I isti je čovek. Ali isti čovek u različitim situacijama može biti potpuno drugi čovek – ma, kakav drugi čovek, nekad ne prepoznaješ sebe, možeš biti i u takvim situacijama.
Ma, kao da mu se nekad preseče film, pa i ne zna kako, ali, eto, odjednom je ispred lokalne prodavnice i kupuje pivo. Pljugu, pljugu, traži od prodavačice, zna ga, daje mu.
„Zalazak sunca će biti lep”, govori joj dok broji pare. On je od onih kojima moram da vratim u dinar, seća se prodavačica dok broji metal i odgovara: „Da, lep”.
„Lep, lep, romantičan”, dodaje on i izlazi iz prodavnice.
Upaljač, nemam prokleti upaljač, telefon je u džepu, gde je upaljač? „Ej, mali, imaš upaljač?”, viknuo je nekom mladiću koji je upravo prošao pored njega. Mladić se okrenuo, pogledao ga, klimnuo glavom i prišao mu. Pružio mu je upaljač, želeo je da mu vrati upaljač, ali mladić ga je upitao: „Jesi li ti išao u srednju tehničku na Brdu?” Sumnjičavo je pogledao u mladića, koji je uzeo upaljač. „Da.” „Ti si generacija mog brata. Pekija. Pekija što je u Americi sad. Ja sam njegov brat.”
Pa da, vreme je prošlo. Skoro deset godina, toliko se nisu videli, osam zapravo, ali da. Klinac je bio praktično dete kad su se Peki i on družili. Peki je dobro, radi. Sad će i papiri. Valjda. Daj da razmenimo brojeve, lepo što su se sreli, tu blizu žive, a nisu se sretali.
Kad je izvadio telefon, progunđao je: „Opet mi nije pisala”. Ukucao je broj i rekao: „Znaš koliko je naporno kad se nadaš, kad se nadaš svakog puta da je poruka od nje, od baš te osobe. Ali ne piše mi. Ja pišem stalno, ne odgovara mi. A ja živim od notifikacije do notifikacije. Tad oživim, kad vidim da imam neku poruku. A ne može, siguran sam, ovo što se nadam pa nisu poruke od nje, to mi skraćuje život”.
Cigarete mu ne skraćuju život. Pekijev brat mu je dao još dve pljuge. Otišao je kući i otvorio fioku. Izvadio je kovertu iz fioke i u nju stavio dvesta dinara. Bio je to četiristo trideset i sedmi dan zaredom kako ne kupuje cigarete i kako ubacuje u kovertu po sto, dvesta, trista dinara, zavisi koliko ima tog dana, ubacuje jer cigarete žicka, umesto da ih kupuje. Do tog plana je došao pre tačno četiristo trideset i sedam dana. Tog dana, seća se tačno, uspeo je preko poznanika da sazna da je ona u nekom gradu u Holandiji. Do pre tačno četiristo trideset i sedam dana nije imao pojma gde je. Dok je bila u zemlji, često je blejao ispred njene zgrade. Kad god je mogao. Jeste da ga je prijavljivala pandurima, ali bio je na propisanoj udaljenosti. Onda je više nije viđao, niko mu nije rekao gde je. Ipak je saznao, pa je odlučio da šteka lovu da ode da je nađe. Bio je ponosan na svoj plan. Ona želi da on dođe, siguran je, i verovatno bi mu i odgovarala na poruke da on ima njen broj. Ovako, on piše te poruke pa ih ne šalje, ali pokazaće joj kad se vide. On zato nije menjao broj telefona. Da ona uvek može da mu piše. I nada se. Ne vrede tuđe poruke, ne vrede. Ali nervira ga, kao danas, što mu ona ne piše. Nije mu jasno kakvo je to ponašanje da mu ne piše već pet godina. Nekad stvarno misli da mu se ništa lepo neće desiti u životu. A još je danas i padala ona kiša.
