real-socijalistička fotografija
moja prva fotografija
bila je fotografija mame i tate
na mesecu
dok je mama zaljubljeno gledala u tatu, a tata nepoverljivo u mene
(kao uvek pun straha hoće li nešto uspeti)
iza je bio džinovski novogodišnji bor
koji ih je štitio od letećih parčića asteroida
u mesečastoj dimenziji
tata u kariranoj crveno-plavoj košulji
koju je valjda imao svaki muškarac sedamdesetih i osamdesetih
u jugoslaviji. mogla se videti u burdama na stranicama
posvećenim muškarcima sa imenom i prezimenom uradi sam.
mama u infracrvenoj trenerci, od materijala koji
apsorbuje sve teškoće beskrajnog davanja. mama… skrojena od besplatnog
emotivnog i kućnog rada, u papučama koje nisu à pompons.
paranoični tata, prezaljubljena mama.
tata koji se plaši da sve što je lepo ne nestane
mama koja se ničeg ne plaši nezaustavljivo postavlja šine ka lepom
imala sam sedam godina i još nisam
razvila ritual zamišljanja propadanja tokom zemljotresa.
to je inače jedan vrlo koristan ritual
u kojem se zamišlja iznenadni zemljotres i zamišljanje je
tako snažno da se oseća pomeranje prostorije
vidi se padanje polica, knjiga, zidova, urušavanje stropova,
propadanje školjke zgrade. ritual se razvija nesvesno i nekontrolisano.
ili si talentovana za to ili nisi.
koristan je, jer ako se dogodi zemljotres ti se ne iznenadiš.
sa sedam godina još nisam otkrila ovaj talenat, ali sada
znam da je moj osećaj uzbuđenja u kratkom
prostor-vremenu jednog škljoca
bio ravan socijalističkom ljubavnom zemljotresu
u kojem sam od sreće propala
u mesečev krater.
prečicom do ručka
u našoj kući
koja zapravo i nije naša kuća
jer spadamo u onih nešto procenata što su popušili u privatizaciji stanovanja
smešteni u sobi samačkog hotela
koju ipak zovemo kućom jer je lakše misliti da imaš neku sigurnost
dakle u našoj tzv. kući
se često jede proja.
projom zovemo svaki miks koji se pravi po principu
od onog šta ostane ili čega ima u frižideru plus kukuruzni griz ili brašno
zavisi šta je jeftinije.
u našu proju
koja isto tako možda nije naša i možda smo je
naslikali akvarelom,
ide skoro sve ::
ostatak soli, kuhinjske, ostatak smanjene penzije,
jer štednja je najukusniji sastojak kapitalizma, štednja radnica i radnika of kors,
sira ako ima, neisplaćene otpremnine za nekoliko poslova koji su trajali kratko,
mamina bol u kolenu od stalnog stajanja u blizini šporeta,
ružičasta sećanja na odlaženja na more, sve ružičastija kako
je proja sve tanja, u proju se mogu dodati i diplome uzaludno završenih fakulteta,
kad se to istroši mogu se staviti i svi uzaludno pisani cv-jevi, ide i
malo papra, malo više galame i podnošenja zbijenosti u prostoru,
a najviše ide brašna prethodno umočenog u strah od još goreg siromaštva, onaj strah
od kojeg čovek može da se skameni. jednom smo u proju dodali
i samoubistvo našeg stanara, često se stavlja sve što ostane od prethodnih ručkova:
može pasulj i bilo šta čorbasto, mogu i čvarci ako ima, a mogu i poispadali pokvareni zubi
za koje nije bilo para da se poprave.
bitno je da priprema ovog jela traje kratko
i da stanarima i stanarkama ostaje vreme u kojem mogu nastaviti raditi na sebi.
inače kad je sve luksuz
danas sam izgubila deset eura
pedesetsedam jabuka stočetrdesetdva entuzijastična zaleta
i pala u nesvest
zbog straha od siromaštva
napravila sam mapu svetskih nepravdi
od dlaka što se talože na tepihu
protresla jastuke blizance
ujutro gladovala
popodne žvakala minute sekunde pahulje snega od jučer
zamišljala magičnu teglu meda
koja se svaki put sama od sebe
iznova napuni
zamišljala čvrsto
nekoliko puta stisnula kapke
pustila ribu da pliva od želuca do krajnika
a možda i more
danas sam odlučila da više neću plakati
zbog toga kako životare mingongi u kini
ni zato što radnice*i u gustim bodovima sveta
nemaju zdravstvenu knjižicu
napisaću sve to šestarom na poplone plahte, koje nekad treba i oprati
neka odjekuje
neka oni plaču
od danas imam novo radno vreme: vruće
i ukidam još neke začine
život je štednja za tzv. male ljude
sevnula sam iznenada i rasporila
poslednju šargarepu u frižideru
obrisala mast od ribe
pustila je da sklizne u mitologiju
okačila na zidove još protivpožarnih sirena
danas sam odlučila da ću krasti gde god mogu
praline napolitanke umotane čokoladice medenjake
sve slatkiše koje ne volim
ali koje mogu pokloniti nekome za rođendan
četristosedam puta sam sve otpevala
i jedva se suzdržala od novog padanja u nesvest
zbog punoletnog meseca
rado bih se umotala u veliku
grimiznu burku užitka
zaspala pored tebe na dasci za sečenje
u inat ratobornom mesecu
pričala bih pevala u snu
u horu sa gladnim stomacima
onesvestila se zbog noći pune benzina
nekad negde, podzemno
da nisam toliko budna
bila bih romantična
i tražila od tebe da odsečeš mesecu grkljan
poklon za našu hiljaditu svadbu
uputstvo za umiranje
neki ljudi umiru jako glupo. u najbizarnijim situacijama,
u slučajnostima koje su toliko slučajne da niko ne može shvatiti kako se to dogodilo.
ljudi umiru
ljudi žive koščate godine
koje sve do jedne vode u tu besmislenu smrt.
u ponavljajući refren.
tako i ja.
umrla sam zbog ljubavi.
malopre. šezdesetšestog januara. dok me satirala šesta gnojna angina u mesecu.
ali ne, nisam umrla zbog virusa
iako je izgledalo kao da me bolest hladi i greje i na kraju udaljuje
ležala sam u našem posoljenom krevetu
zamišljala sneg i škripanje mirijada lopata koje ga prevrću
so na kapcima mi je zatvorila oči
ko zna koji put u najdužem plošnom kadru
lopate su postajale sve bučnije
znoj se stapao sa imaginarnim snegom
bol iz utrobe pluća grla se skvrčila u grudve i
odjednom je sve nestalo.
ljubav me ubila.
i tako je uvek bilo
onda u vreme rata kada nismo šest meseci smeli proviriti u druge prostorije stana, bez struje, bez vode. sa prozorskim olupinama koje su bile opasnost. jer su bile meta. ako se naziru naša tela… ležali smo kao sardine na jorganu u predsoblju, gde nije bilo prozora ili onoga što je ostalo od prozora. i dok smo ležali i venuli, dok je sav hlorofil odlazio iz naših mramornih tela, dok smo izbegavali prozore granate snajpere bombe, ja sam i tada umrla. ali ne, ne od granate, ne od metka, ne od opasnosti zvane prozor. ne zbog rata zbog kojeg je sve umiralo. nego opet na najgluplji način. pregazila me pošast ljubavi
ovo januarsko jutro ni po čemu drugome ne liči na aprilski ili majski početak rata u sarajevu
osim po smrtnoj figuri ljubavi.
bezveze je i što sam umrla baš sredinom meseca
jer danas su trebali stići svi računi
obuzela me blaga panika da li će moj cimer
zbog utučenosti i gubitka
platiti kiriju i sve što treba rebrima platiti
ili će se gazda suosjećati sa njim, izjaviti mu saučešće
i možda, ko zna, oprostiti mu jedno mesečno plaćanje
zbog tužnog događaja. tako glupa smrt bi na kraju mogla imati i neki smisao.
obuzela me panika i zbog toga što sam umrla neizdepilirana.
da sam barem znala satnicu smrti i drugačije napravila tjedni raspored,
izdepilirala bih se jučer
bila bih lep leš sa glatkim nogama danas.
(nauka kaže da dlake rastu i posle smrti. u dnevnom snežnom kadru
sve je vidljivo. migolji nemirno zverinje na kožnoj ploči)
u tridesetprvoj godini devetom mesecu i sedmom danu života
sam prvi put otišla na depilaciju voskom kod kozmetičarke. pre toga smo pinceta i ja bile najbolje prijateljice, iako ne baš strpljive jedna sa drugom. dok je kozmetičarka, također nestrpljiva i žustra, čupala dušu iz mojih staklenih nogu, ja ni tada nisam umrla od bola.
iako je trebalo. ne, ja sam opet umrla zbog ljubavi.
lopatanje snega, trganje leđnih mišića, iskakanje komične lopatice
prozori koji imaju okna i ne gledaju na pofaliće ili vogošću
sve je zasuo sneg. težak slani sneg se sručio u najsporiji snežni kadar ljubavnog filma
u tupu tišinu snežnog testa
zašto sada nisam umrla uz svečanu muziku?
muziku koja bi jednoj takvoj smrti dala težinu. na primer godspeed!you.black.emperor.
najviše volim umirati uz kovrdžave gitare.
jednom sam umrla uz ploču cocteau twins. album treasure. tada sam progutala
kovitlac plavih, fluorescentno plavih tableta. nisam brojala koliko. one su se usisavale u usnu duplju u ritmu usporenog vetrovitog kadra, najsporijeg kadra ikad. ali nisam umrla zbog tableta. usmrtila me dobro znana britva, isekla me na plave komade i odnela kroz plavi prozor u dugačku vrpcu vetra.
i dok neki i neke umiru
svečano.tragično.pompezno.uz bubnjeve i topove.u revolucionarnoj čeljusti.zbog ideja koje menjaju društveni sistem.radi spašavanja drugih.radi spašavanja sebe.na giljotini.na lomači.na žilavim poljima u seljačkim mukama.u žilavim fabrikama u radničkim mukama. od gladi.od rada.od raka.od granata.od zakona.od odmetničkih hromozoma.od silovanja i torture…
neki ljudi umiru jako glupo. u najbizarnijim situacijama,
u slučajnostima koje su toliko slučajne da niko ne može shvatiti kako se to dogodilo.
tako i ja,
feministica. koja se bori za drugačije emotivne i proizvodne odnose.
opet, uprkos svemu, umirem po ko zna koji put u dobro poznatom vodvilju,
zbog ljubavi.
*
‘’Ja sam još uvek daleko od pozitivnih primera novih žena, koje pristupaju iskustvu bivanja ženom sa relativnom lakoćom i, moglo bi se reći, sa zavidnom površnošću, čija osećanja i mentalne energije su usemerne na nešto drugo u životu a ne na sentimentalna ljubavna osećanja. Ipak, još uvek pripadam generaciji žena koje su odrastale na prekretnici istorije. Ljubav – sa svim svojim razočarenjima, svojim tragedijama i večitim zahtevima za savršenom srećom – još uvek ima veliku ulogu u mom životu. Isuviše veliku!” (Alexandra Kollontai, 1926)
