deca srede
smrt je izrasla iz drveta duda
probila se kroz koru
na biciklističku stazu
ušla u doručak
i glavobolje koje ti, slonić, odsurlaš samo tako
začinila tvoje ruke oko mog struka
zakikotala sredu
ali je nisam videla
jer sam trčala
došla je smrt još ranije
onda kada je origano zaustavio dah
a ti nastavio da šapućeš da sam tvoja ptičica
da sam sve ptice u taksonomiji sveta, a najviše lastavica
dok me ljubiš
kandirano
kroz kioske smeha
zavijorila se u četku za farbanje
parcelisanje kose da bi se prekrile sede
ti onaj deo iza, koji ne vidim, ja deo naslikan u ogledalu
ali smrt ni tamo nisam videla
jer sam trčala
proklijala je iz ozarenosti
tvog lica
onda kada si mirisao na malo dete
onda kada smo mi bili mi
možda zato što su nam dva tela previše
smrt je prokuvala
u snu u kojem te pojeo krokodil
grlila te svom snagom
podsetila na popularnu seriju našeg detinjstva
smrt je žarila zimska jutra u kojima pereš suđe
i greješ prste penom
sediš ispred ekrana
kuckaš mi na zid
podsetnik za volim te
aromatična smrt
u tvojim uvek poluotvorenim ustima
visokim desnima
dok plešemo u polumraku naš sretni ples
tebe, kojeg nijedna stihija ne može uznemiriti
tebe zbog kojeg svaki put uronim u nesvest od zaljubljenosti
i želje
smrt je iscurila iz tamnih čvorova
skočila u dalj
ali nisam je videla
jer sam uporno trčala
jer sam uporno u tebe gledala
gde je nema
gde je more
i nastavila sam da trčim
kao da je svaki dan sreda
ka ljubavi
