Avgust mjesec poezije
Tokom pet sedmica mjeseca avgusta i koji dan septembra, portal Strane vam predstavlja poeziju po izboru književnika-selektora, za pet država regiona. Selektori su napravili izbor od sedam savremenih pjesnika čija im je poetika u ovom trenutku najbliža.
Selektor za Srbiju je književnik Enes Halilović.
PESAK
I
na podnevnoj jari kušamo ga bosi
reci gradi otok moru smišlja dine
pamćenje i razbor pesak sobom nosi
dok s mesecom deli oseke i plime
danu broji sate dobu ishod meri
znajuć naum zemlje i puteve voda
pticu za let sprema žrtvu ne da zveri
dete uči trku misao da hoda
kad potopa tutanj raskvasi nam koru
seni blede slaže ispod kvarcnog sloja
u lagume krečne poklon tvrdom moru
slike mrtvog sveta rašivenog kroja
od iskona budan svakoj stvari kalo
sebe sobom množi bez manjka bez viška
oko plodi svetlom snove ogledalom
za žetve peščane gnoji klijališta
II
pesak plodi školjku biser iz nje niče
upamćen krug a čelo mračno vrelo
na pragu je znanja ono mu već kliče
jedinac si pola od iznosa celog
a celost je slika šalje ti je kvazar
u snu zalud svojoj seni tražiš para
java nije varka s njom ne tvrdi Pazar
jer ključ je u pesku snovi su tek jara
nedeljivo dvojstvo treptaji u struku
i masovna scena na centralnoj plaži
tad pesma je s nama vodi nas za ruku
blagodarna muzi i božanskoj kaži
zanoće li dnevni zemne naše jeze
leptir se uznese ka svemirskom tresku
kud tad idu reči dela egzegeze
u vodi smo odsjaj besmrtni u pesku
AZURNI KOVČEG
Izgubljen u rolni sopstvenoga filma,
tek u vodi skoljen da postane beo,
ljudski život teče od reke do mora,
u kovčegu morskom on postaje ceo.
Sve brže a smerno teku posred voda
negativi filma kilometri snova;
što damarom beše sada je tek senka,
tamna strana reke bez titla, zvukova.
Na putu ka soli, pesku i kristalu,
utisnut u kovčeg neće biti vremen,
dramaturški ceo uvire ka ušću,
gubeći sve boje on postaće kremen.
Do utoka svoga ponavljaće priče,
ono što je bilo – ne što ima biti,
voda sve uzima, ništa ne poriče,
već igrana plima opet će se zbiti.
Smislilo je more neobičnu šalu,
da film koji teče savije u rolnu:
sakriven u tami azurnog kovčega –
utisnut u večnost peščanu i solnu.
Svi životi tako u morskom arhivu
(Tutankhamon, Hamvaš, Akvinski i Maje)
naslagani nežno jedan preko drugog
ko palimpsest drevni odlučan da traje.
2.
Igru motri nebo iz svoje vizure,
strepi nadneseno nad frizom sudbina
dok mučninu sišu pesak i kristali
i slušaju pomen Oca, Duha, Sina.
Saglasni da prime bljesak vaseljene,
dimenzije tame, arhiva, kremena,
opruga u zvonu nebeskog inata,
kovači su alke ljudskoga vremena.
Tu narasta plima sjajnih minerala,
samo sebi slična i svojoj nameri,
voda uči priče stižući do žala
i puni se bojom u kristalnoj meri.
Baš tako se život ponavlja u vodi,
razvijan svetlošću sunčanoga sata,
igru čini stvarnom dok putuje meko
kroz zvezda obesti, a bez htonskog ata.
I horizont plamti slutnjom starih slika,
svet narasta trudan i nebo se širi,
što čovek je bio ispunjen i ceo
prisvaja sad voda da kovčeg namiri.
Pretočene boje pomeraju crtu –
pučina uzdiše dok sakuplja seme,
plodovi se bliže edenskome vrtu
grimiznom spiralom ušli bi u vreme.
3.
Providnosti prosac zagovara vodu –
koliko se priča u kapima zbiva,
praslike torbara, svetaca, careva –
to što on oseća nebo još prikriva:
koncept im je isti, stići so i kremen,
pronići u tajnu zvezdanoga bitka;
markirani brojem na rolnama filma
raskorak bi hteli – kroče od početka.
Sad vreli i beli usred zrna kvarca
zamišljaju čarku ponovnog rodjenja,
filmovi im traju u oblosti svitka
ko zalog svemira, praznik vavedenja.
Kada pesak puste u maglena jutra
ispisuje znake magijskih oblika
nagoveštaj biće već prizvanog kadra,
broj rolne izvučen i nova prilika.
A dlan jedan bledi nadnesen nad more
pribira sve moći u zvezdano saće;
neko tada kreće iz morskih dubina,
zrakom svetla stiže jednostavno, kraće.
I po suncu znade, po zvezdama, travi –
onda kada biva tek zamišljen, beo –
da ga zalud vuku i reke i mora,
da je s njima sljubljen, al naizgled ceo.
***
U rolni se filma ista scena mota –
obraćanje smrtnih u svetle kristale,
presovanje peska u pamćenje slika –
u režiji snenoj puste morske šale.
Na pučini modroj, u liniji punoj,
tek poneki galeb, ili pena neka
ko slučajni prizor, a čuvar poretka,
svedoci su novog igranja svršetka :
mrtvi ištu talas numeru da krene
ne bi li se odmah, a po sudbe znaku,
po pozivu s vrha, baš sa glavne stene
upisali opet u zemljsku traku
novog filma.
(Napomena: Selektor za Srbiju, Enes Halilović, birao je isključivo autore rođene do 1960. godine)
