NITI DIŠE NITI CVETA
Samo su nam se lica videla kad je ušla.
Otkud nestrpljenje za budućnost, pitala je,
pa otresla ruke, dve plećke lavice koja se primiče plenu i već je
zagrizla sobu prošavši kroz vrata k nama. Stoji prava,
niti diše, niti cveta, visoka kao majka, srećna kao ćerka.
I o ovim danima smo maštali,
koji su se sa slika samo razumeli, a sada ih kazuje
strankinja i rođaka praznih ruku. Seče nokte na svake tri sekunde.
Tlo se iz dve cifre proširilo na jednu.
Bili smo spremni za život poput ljudi u zimu,
da nešto kažemo kada pita i jačima dajemo da otvaraju tegle,
ne srameći se da svi to vide. Smejaću se kada umrem,
to čekam i pamtim, a do tada gledam, odgovaram
samo kad me pitaju, da niko o meni ne bi pričao,
da dokažem kako znam ono što znaju
svi u čije prostore ne mogu da sumnjam,
u čije razgovore polažem nade: jedna mrtva duša
pred stotinu živih očiju, paralelnih kao vozovi.
SREBRNE ZORE
Kada voda isparava ribe pohode zemlju,
iako je jasno da smrt može značiti bilo šta,
izgledati bilo kako. Bića zavisna jedna od drugih
stvaraju sebi idealne suprotnosti.
Plašile su nas mirne stvari,
tišina koju prvo čekaš, pa od nje pobegneš. Suton je izvirao
iz komada zemlje i crven se rastakao po vazduhu,
kao magični pasulj dovoljno jak da uznese
do predela kojima si u oku. Metal male vrednosti,
za svakodnevne prilike, srebrne zore se rađaju hladne.
Naša tela moguće je naći, vaskrsavamo jasnije od bogova.
U školjkama čujemo krv sasvim lako zamenjivu morem,
ali niko neće čuti sebe i reći to si ipak ti. Laž je da su kobile mirnije.
Slaba bića su otporna na moć. Konačno umiremo zajedno.
Ograničen prostor svetli kao udah, duše se krune iz usta manje
i manje. Svet gori nespreman, srednje vredan.
SVET JE TAKAV
Pod svetlom sobne lampe mrtva mačka upitnog porekla
putuje svetlosnim godinama gde se kreće metrima;
ni trag rakete, ni uramljeni pozdrav da je predstavlja.
Krzno se parča od kože kao sneg pod vodom.
Poput čestica prašine, otisci su matematički poređani.
Savršena razdaljina fantastična je od delova.
Svet je takav
posledica je kojoj nije uzrok svet kao takav, u kome se
takve stvari izgovaraju i takav svet misli.
Nemoguće traje u počecima: u smrt nepoverljivi, ali
sigurni u negacije. Onde si gde stižem da te izbegnem,
nadajući se da ljubav neće biti večna.
Sećanje na tebe mrtve su pčele u košnici.
Ispod prozora teku plitke reke,
pod točkovima otvorene site čeljusti gde se grad smešta da zaspi.
Tišina je kišom zakucana u asfalt.
Izbezumljen si dok te gledam, samo nastavi da ćutiš.
Odgovor je retko najbolja misao i pogled koji stiže do mene.
Milica Bešić, “Neuporediva zemlja”, Darma Books, 2021.
Knjigu možete nabaviti na: Darma Books