Kada bi me neko pitao šta mi prvo padne na pamet kada pomislim na Železnik, rekla bih gugutka. Taj zvuk. Glup i dosadan. Siv. Baš kao Železnik.
Ranije nisam ni znala da se gugutka i golub razlikuju, mislila sam da je to ista stvar. Samo što je gugutka kao malo lepša, bela, i ima onu ogrlicu koju nose tinejdžerke s krizom identiteta. Uostalom, i ja sam nosila takvu. Mada, kada se zagledam u goluba, on mi se učini lepšim od gugutke, lepe su mu boje. Sivo, crno, vrat mu se presijava zeleno i ljubičasto. Kao motorno ulje razliveno po asfaltu. Volela sam da sedim ispred kuće u Železniku, na pločniku, i čekam da neki auto dođe do naše piljare i da, kada ode, iza sebe ostavi takvu fleku, ljubičasto-zelenu, koja se preliva na suncu. Onda čučnem pored nje i razvlačim je štapom, pravim nove oblike i galaksije. Kažu da su deca jedinci maštovitija. Zaljubila bih se u goluba kada bi bio ređa vrsta. Ovako je dosadan, svuda ga ima. Tata za golubove kaže da mogu svašta da nauče i da su izuzetno inteligentni, ali ljudi kažu da su golubovi gradski pacovi. I pacov je lep ako ga dovoljno dugo gledaš, probala sam.
Kada bi, recimo, pitali moju majku šta misli o Železniku, ona bi rekla da je to jedna najobičnija selendra, i da nije ostala trudna i udala se, nikada ne bi živela tamo. Govorila je da zbog mene nije stigla ni fakultet da završi, zato je radila u piljari. Tata je stigao da završi fakultet, mada, iako je završio Državni institut za fiskulturu, do moje druge godine bio je bez posla. Normalno je da je hteo da se odrekne karijere atletičara, sportisti u našoj zemlji ne prolaze slavno. Prihvatio je posao nastavnika fiskulture u osnovnoj školi u Železniku, i odselio se iz stana u centru Beograda. Za novac od stana kupili smo kuću s dvorištem i baštom. Mama je zamerila i njemu i meni i Železniku, bila je ljuta na nas dugo. Odljutila se tek posle deset godina, kada se rodila Vera. Veru je, kaže, rodila sebi. Tako da, nisam ja baš sasvim jedinica. Vera i ja smo nešto potpuno strano, rekla bih da smo obe jedinice od istih roditelja. Kada bi neko pitao moje roditelje šta imate, a oni rekli – imamo dve jedinice, Evu i Veru, to bi baš bilo dobro. Ja nisam zamerila nikome, ni mami što me je rodila kad nije htela, ni Veri što mi nije dala da budem jedinica, ni Železniku. Nisam bila ljuta, bila sam srećna. Volela sam kada me je tata vodio sa sobom na posao, biciklom, čak i zimi, kada se u fiskulturnoj sali naloži peć na drva. Dok starija deca rade vežbe, ja sedim na kozliću, mlatim nogama koje i dalje ne dosežu do poda, i osmehujem se tati. On je uvek bio nasmejan i lep. Zadovoljan sobom i svojim malim, lepim životom. „Najobičnija selendra!“, uvek je to govorila s ustima ukrivo na jednu stranu, i nozdrva na toj strani lica bi joj se malo više otvorila od druge.
Milica Vučković: Smrtni ishod atletskih povreda, Booka, Beograd 2021.
Knjigu možete nabaviti na: Booka