VLADIMIR ARSENIĆ
Zbirka priča Uslovi nisu bitni, bavi se između ostalog i savremenom tehnologijom. Da li nam ona donosi oslobađanje? Šta ona znači gledano iz ugla roda?
LJILJANA D. ĆUK
Alat je uvek neutralan, korisnici nisu. Tehnologija nam donosi istovremeno slobodu, ali postajemo i zavisni od nje. Postajemo uslovljeni aplikacijama, ali s druge strane, društvene mreže čine da se konačno čuje polifonija. Da svi možemo da se iskažemo, povežemo. Iz rodne perspektive vidim isto kao i svet bez savremene tehnologije – sve je i dalje pitanje moći. Ko ima pristup? Ko ima vidljivost? Ko ima platformu i kome se veruje?
VLADIMIR ARSENIĆ
U pričama ima dosta muzike koja stvara određene kontekste. Koliko ti je muzika značajna za samo stvaranje?
LJILJANA D. ĆUK
Ako pričamo o tome da li stvaram uz muziku koju slušam, to nije slučaj, ali nije ni pravilo. Ako pričamo o tome da vidim muziku, tačnije muzikalnost teksta kao bitnu stvar, onda je veoma značajna. Tempo rečenice, ritam teksta, emocija. Želim da kroz muzikalnost dam tekstu neku treću, četvrtu ili ne znam, dodatnu dimenziju. Često razmišljam o tekstu kao o kompoziciji: da li mi se ta rečenica vraća u uho? Jer pisanje za mene nije samo jezik, to je i zvuk jezika.
VLADIMIR ARSENIĆ
Dijalog je nešto što je takođe karakteristično za tvoje priče. Koliko se zapravo čujemo i razumemo?
LJILJANA D. ĆUK
Ovo je veoma zanimljivo pitanje sada, tačnije, ovo je veoma značajno pitanje za moju poetiku i sagledavanje iste. Tačno je, meni dijalog često služi kao dokaz da se ne razumemo. Meni je i kao osobi i kao spisateljici skoro uvek zanimljivije ono što ostane neizgovoreno. Opet, suština je – jezik je moćan i bitan, jer čega nema u jeziku, kako da bude u realnosti? Ali, da se vratim na početak. Čini mi se da što više pišem, to sve manje počinjem da verujem u dijaloge. Zapravo, kada se sada osvrnem na svoj spisateljski razvoj i na ono šta sad pišem, čini mi se kao da sam sama prestala da verujem da možemo da čujemo i razumemo drugu osobu. Kao da su dijalozi paralelni monolozi.
VLADIMIR ARSENIĆ
Ono što je meni fascinantno u tvom pisanju jeste smesa humora i strave, cinizma i užasa. S lakoćom miriš naizgled udaljene polove stvarnosti. Koliko ti je to poetički važno?
LJILJANA D. ĆUK
Hvala. Kako ja vidim, osećam i živim, život je često istovremeno i urnebes i pakao, i zabava i nešto lepo i mislim da ne moramo da biramo između toga. Važno mi je da stvarnost uhvatim iz više uglova, jer je i sama istovremeno i tragikomična i jeziva i prelepa. Što se pretakanja toga u pisanje tiče, ja ne želim da ponudim ulepšanu stvarnost, što, naravno, umetnost može sama po sebi. Meni je kompleksnost postojanja fascinantna, želim da uhvatim barem deo toga na papiru.
VLADIMIR ARSENIĆ
Trenutno si deo projekta CELA koja afirmiše međusobno prevođenje evropskih književnosti i jezika. Kako vidiš ovu vrstu saradnje, a kako onu kojoj nije potreban prevod, odnosno regionalnu?
LJILJANA D. ĆUK
CELA mi otvara nove jezike i kontekste, što je fantastično, ne samo za pisanje već i za razumevanje kako se književnost (i identitet) kreće kroz prevod. To iskustvo je zaista otvorilo nekoliko novih pitanja za mene npr. pitanje autorstva, jer u radu sa prevodiocima moje delo postaje naša kokreacija; učinilo je da mnogo više razmišljam o značenju reči, o sopstvenoj poetici, pomoglo mi je da upoznam autore i autorke Evrope u tačnom trenutku u kom ja stvaram.
S druge strane, regionalna saradnja je intimnija: ne prevodimo reči, nego nijanse. Ako ih i prevodimo. Takođe, pre učešća u CELA, uzimala sam zdravo za gotovo činjenicu koliko je dragoceno to što se ovde u regionu čitamo bez prevoda, što se sve može posmatrati kao zajednički književni prostor, jer ovde reči nisu granice, one su zapravo naše spojnice
