Ujak je umro istog dana kad i Muhamed Ali. Neki minut pre ili kasnije, to sada nije važno, mrtav je i nema ga više. Prema njemu su svi gajili naklonost. Bio je novinar, zabavljač u društvu, mitoman. Voleo je da izmišlja. Ponekad bi, štosa radi, smislio neku priču i bio toliko ubedljiv u njenom plasiranju da bi sve sumnje u istinitost, ako bi i postojale, na kraju padale u vodu. Lako je brisao granice između stvarnosti i mašte.
Od svih stvari na svetu najviše je voleo boks. Često se vraćao na dane kada je kao klinac trenirao u jednom nižerazrednom klubu. Znao je svaku pojedinost o trostrukom svetskom šampionu. Bio je godinu dana stariji od njega. Neko vreme je govorio da mu je žao što nije crnac, jer su oni najbolji borci na svetu. Izdržavaju bol bolje nego iko. Fotografija s Alijem – veliki format, njih dvojica zagrljeni – dugo je krasila zid naše dnevne sobe.
Iako je bokser preminuo na drugom kraju sveta, informacija o njegovom odlasku došla je do mene pre nego glas o smrti čoveka s kojim sam živeo pod istim krovom.
Obe vesti su me zatekle u bolnici u kojoj sam ležao peti dan zbog problema s disanjem. Išao sam uskim i dugačkim hodnikom prateći mladog bolničara. Pod, prekriven plavim linoleumom, presijavao se od jutarnjeg glancanja. Bolnički toaleti već nisu tako čisti. Mladić u belom koji me je vodio na snimanje pluća tog dana se vratio na posao s godišnjeg odmora. Bio je nervozan. Svoju nefokusiranost maskirao je lažnom žurbom i čestim coktanjem. Pola sata je tražio kolica u kojima bi me odvezao na radiološko odeljenje. Posle bezuspešne potrage i glasnog negodovanja upitao me je da li imam snage za hodanje. Gledao me je iščekujući odgovor. Niko mu ništa nije rekao. Nisu ga upoznali s mojim slučajem. Klimnuo sam glavom, bez reči se okrenuo i izašao iz sobe. Iza sebe sam čuo bat drvenih klompi i poviku da stanem i sačekam ga dok ne uzme uput. Nakon nekoliko trenutaka žurno me je prestigao noseći presavijene papire u ruci.
Kretali smo se sredinom hodnika. On je gledao ispred sebe i klimao glavom svakoj beloj uniformi koja je prošla pored nas. Bio je pun snage; pustio sam ga napred bez namere da jurcam za njim. Rastojanje između nas se sa svakim njegovim korakom uvećavalo, a ja sam u tim trenucima jedino mislio kako bi mi dobro došao mali predah. Strahomir, jedan od pacijenata s kojima sam delio sobu, dolazio nam je u susret. Imao je preko osamdeset, iako mu po izgledu lica i pokretima niko ne bi dao toliko. Visok, ispravljenih leđa, vraćao se iz male prodavnice koja se nalazila u glavnom holu bolnice. Tranzistor mu je virio iz džepa. Problem sa sluhom ga je terao da radio-aparat pojačava na maksimum. Emitovali su vesti u času dok smo se mimoilazili. Namignuo mi je u trenutku kada su objavili informaciju o bokserovoj smrti. Zastao sam i okrenuo se za njim. U kesi koju je nosio, pored toalet-papira, ugledao sam nevešto sakrivenu crvenu paklicu cigareta. Dobro bi mi došao jedan dim.
Bolničar se napokon zaustavio ispred vrata iznad kojih je gorelo crveno svetlo. Na njima su bili nalepljeni znak radijacije i upozorenje o zabrani pristupa nezaposlenima. Uopšte nije obraćao pažnju na mene. Zevao je u ekran mobilnog telefona, zaokupljen deljenjem slika s nedavno završenog letovanja. Iz daljine se slabašno čuo zvuk koji je dopirao iz Strahomirovog džepa. Tada još uvek nisam osećao strah.
Partizanska knjiga, 2019.
