Berška
Pavle Pavlović je ležao na kuhinjskom stolu. Velika modra i bosa stopala virila su ispod grubog, prljavog platna. Krevet na kome je spavao nije bio dostojan mrtvog čoveka pa sam ga, uz pomoć mrtvozornika, podigao na sto. Od kuće sam doneo stari svećnjak, kako red nalaže, zapalio sveću, i zatim je stavio iznad pokojnikove glave. Nešto nije bilo u redu s fitiljem koji je s vremena na vreme pucketao, izbacujući naokolo varnice. Pavle Pavlović nije dočekao drugi dan Božića.
Bio je zaposlen u opštinskoj arhivi, u odseku za izdavanje dokumentacije, delu službe koja se bavila katastarskim poslovima. Nije mnogo pričao, ali se sećam da mi je jednom prilikom izdeklamovao istorijat zgrade u kojoj smo živeli. Pripit, zaplitao je jezikom dok je izgovarao:
„Izgradio ju je 1938. kao porodičnu zgradu Jovan Milićević, predratni trgovac.“
Klimao sam glavom i brojao pare od kirije koju mi je redovno plaćao. Nije znao da je Jovo Milićević bio moj deda.
U petak, noć uoči Božića, sreo sam ga na stepeništu. Bio je lagano obučen. Tresao se od zime i uzalud pokušavao da ugura ključ u bravu. Pomogao sam mu da uđe i smesti se na krevet. Buncao je o nekakvom kaputu i nepravdi.
„Za-pam-ti-će o-ni Pav-la“, govorio je isprekidano.
Nabacao sam ćebad preko njega i skuvao mu šerbet. Napunio sam gumeni termofor i ubacio ga između nesrećnikovih hladnih nogu. Ječao je dok sam izlazio iz stana.
Zbog praznika, u gradu je dežurao samo jedan lekar, kojeg sam dugo čekao. Oko vrata je nosio stetoskop, a u ruci crnu, kožnu torbu. Izmerio mu je puls, pogledao zenice i poslušao pluća. Odmahivao je glavom dok sam ga pratio do izlaza. Na rastanku mi je pružio vizitkartu dežurnog mrtvozornika. Razmišljao sam kako smrt sama po sebi nije važeća ukoliko je ne potvrdi službeno lice. Vratio sam se i seo pored kreveta. Osluškivao sam Pavlovo plitko disanje.
Nakon dvadesetak minuta neko je pokucao. Otvorio sam vrata. Ispred praga je stajala žena srednjih godina i sitne građe. Predstavila se kao Pavlovićeva koleginica koja je takođe radila u opštini na poslovima foto-kopiranja. Prolazila je našom ulicom. Htela je da ga iznenadi i poželi mu srećan Božić. Doveo sam je do kreveta na kom je ležao bolesnik i ustupio joj jedinu stolicu u stanu. Pažljivo sam je osmotrio. Imala je tužne oči i kozičavo lice. Nije pokušavala da sakrije suze.
„Ludo, ludo blesava“, šaptala je.
Dugo sam je ubeđivao da će sve biti u redu. Kada se napokon smirila, ispričala mi je sve o božićnoj, trinaestoj plati, pomogavši mi da u glavi složim fragmente ove čudne priče. Dobijenu vizitkartu sam stavio u džep, da ona ne vidi.
Siroti Pavle Pavlović je radio u najnižem, sedmom arhivskom odeljenju. Službovao je u prostorijama koje su se nalazile u suterenu. To je donekle objašnjavalo njegov izgled anemičnog čoveka. Svake godine, pred Božić, opštinska uprava je delila višak novca svojim službenicima. U prethodnim godinama nagradu su uzimala sva odeljenja, osim sedmog. Ovoga puta se s pravom očekivalo da će božićnu platu dobiti arhivsko, pogotovo što je ono brojalo tek dva člana: Pavla Pavlovića i šepavog Boru. Računajući na te pare, Pavle je obilazio radnje u potrazi za novim zimskim kaputom. Do ove zime je nosio iznošenu vetrovku čiju su postavu moljci davno svarili. Nije bio obučen u maniru nekoga ko radi u državnoj službi, pa makar ona bila i najnižeg ranga. Nadao se kako će ga, kada bude kupio kaput, više poštovati, obratiće pažnju i uvideće kvalitete koje poseduje. Konačno će dobiti šansu da zauzme neku bolju poziciju u firmi.
Pavle nije bio građen po idealnoj konfekcijskoj meri. Imao je za nijansu duže ruke i to mu je često predstavljalo problem u izboru garderobe. S rukavima kojima je neostajalo dva-tri centimetra do zglobova, izgledalo je kao da nosi pozajmljenu odeću. Ko zna koliko ih je isprobao sve dok u butiku Berška nije naleteo na jedan odgovarajući. Kaput je na Pavlu izgledao kao saliven; gusta, kvalitetna vuna s rukavima po meri, dva reda najfinijih reljefnih dugmića, sjajna postava, duplo štepovana, kao i unutrašnji džepovi s obe strane.
Bio je to jedini komad te veličine u radnji. Trebalo je naći načina da se sačuva od drugih kupaca. Pavle je svakog trećeg dana sa zebnjom odlazio u prodavnicu kako bi proverio da li je prodat. Stavljao je na rukav cedulje s ručno ispisanim upozorenjem: rezervisano, ili čak prodato.
Društvo mu je često pravila koleginica tužnih očiju. Ohrabrivala ga je u svim planovima. Svaki put bi tražila da pred njom iznova isproba kaput. Pavle je umeo da se šepuri. Ispravio bi se, stavio ruke u duboke džepove i manekenskim koracima hodao ogledajući se. Na kraju bi nevoljno skidao kaput, kačio ga na ofinger i vraćao u gomilu.
***
Na priredbi su bile prisutne mnoge zvanice iz političkog života. Reflektori i kamere lokalne televizije su čekale znak da se uključe. Pavle i Bora su se ušunjali u masu, dobro raspoloženi. Pavle je bio u svečanoj košulji. Ofucanu vetrovku je ostavio na radnom mestu, zakačenu za čiviluk. Šepavom Bori je obećao da će biti njegova posle praznika.
Žagor prisutnih je utihnuo onoga trenutka kada su reflektori bacili snop svetlosti na binu. Predsednik je više od pola sata pričao o postignutim uspesima, kao i planovima za narednu godinu. Prekidan aplauzima, zahvalio je službenicima na uloženom radu, objavivši pritom da će božićnu platu dobiti radnici prvog odeljenja. Ovacije su bile gromoglasne. Na banketu je bilo najviše radnika iz te grupe. Nadjačali su negodovanje i vapaje jednog čoveka. Uzalud je pogledom tražio podršku šepavog Bore koji se izgubio u gužvi. Ljutit i gnevan, Pavle je napustio proslavu ne pozdravivši se i sa kim. Izašao je u hladno zimsko predvečerje. Peške se uputio kući, na drugi kraj grada. To veče sam ga zatekao na stepeništu, u pokušaju da bezuspešno uđe u stan.
Sahranili smo ga u utorak. Iza sanduka je zamišljeno hodala službenica zadužena za foto-kopiranje. U povorci od svega desetak ljudi prepoznao sam šepavog Boru po hodu i zelenoj vetrovci s podvrnutim rukavima. Nekom čoveku je prigušeno saopštavao kako će kadrovska služba već sutra objaviti konkurs za upražnjeno mesto. Ostali su ćutali i prisluškivali.
***
Sedam dana od sahrane, sve novine su objavile priču o neobjašnjivom požaru u prodavnici Berška. Na sreću, sve je prošlo bez ljudskih žrtava, ali uz stoprocentnu materijalnu štetu. U svemu tome je, zbog jednog detalja, bilo prizvuka misterije i onostranog. Grobari su sledećeg jutra zatekli kaputom ogrnuti krst Pavla Pavlovića. Iz rukava je visila nagorela deklaracija koja je upućivala na kvalitet najviše klase.
Miroslav Ćurčić, “Smrt u Bašaidu”, Partizanska knjiga, 2017.
Knjigu možete nabaviti na: Partizanska knjiga
