16.
Osećala je glavobolju. Onu potmulu, ispod temena. Podigla je glavu i promenila položaj. Poslednjih deset godina spava na anatomskom jastuku. Nije joj se ustajalo, pa je bezuspešno pokušavala ponovo da zaspi. Opet je čula zvuk usisivača koji je dolazio odnekud.
Posle doručka u hotelskom restoranu, vratila se u sobu i iznova počela da prelistava knjigu. Tog jutra joj je, nakon jučerašnjeg šoka, tekst izgledao malo drugačije. U romanu je bilo dosta opisa vrućeg seksa, ali ni ostatak nije bio manje uznemirujuć. Svodio se na Martino dvoličje i patnju koju je nanosila mužu i ljubavniku. Nasumično je otvorila stranicu i negde na sredini je stajalo:
„Želeo sam da njen muž nestane, da ga nema. On ništa nije slutio. Živeo je srećan u svojoj bezbrižnosti. Kada god bi ga spomenula, prisetio bih se ječanja koje je ispuštala kad bi mi glava bila među njenim nogama. Pitao sam se, da li se i njemu davala na isti način kao i meni? Da li je i njega držala obema rukama za kosu i njima pokazivala u kom pravcu bi volela da se pokreće, a zatim ga, pri vrhuncu, ne ispuštajući nikakav zvuk, snažno čupala i stiskala vlažnim butinama?“
Mislila je o starcu s kojim se prethodnog dana srela – od potentnog viteza do nadrndanog živog leša. Proverila je na recepciji da li ju je neko u međuvremenu zvao, a potom se spremila i izašla u grad. Nije imala planove, pa je rešila da se spusti na obalu reke koja je prolazila blizu hotela. Znala je otprilike kuda da ide, i nakon petnaestak minuta, kada je prošla poslednji red zgrada, videla je niz mostova i osetila miris vode. Reka, široka i mirna, izbliza je izgledala drugačije nego što je očekivala. Imala je nameru da se spusti skroz do obale. Napolju je bilo toplo i želela je da pokvasi noge. I kada je konačno našla stepenice koje su vodile do vode, videla je na njima dvojicu pecaroša koji su zabacivali svoje udice. Ćutali su okrenuti leđima, potezali štapove i hitali mamce prema sredini reke. Malo dalje, pedesetak metara uzvodno, ugledala je splav koji je plutao na reci podignut na velikim zelenim buradima. Tek kada mu je prišla, shvatila je da se radi o restoranu na vodi. Nekoliko stolova je bilo na terasi sa koje se mogla videti druga obala. Stavila je tamne naočare i sela na mesto pod suncem. Osećala je prijatnu toplinu na licu. Konobar je ubrzo doneo pivo koje je naručila; posle dva gutljaja, žmurenje iza tamnih naočara ju je umirilo.
Radila je to kada god bi joj se ukazala prilika. Ravnomerno i duboko disanje ju je smirivalo. Kontrola mentalnih slika i snova je nešto što nije u čovekovoj moći. Njihov sadržaj je uvek bio lutrija. Ovaj put je sanjala da za sobom vuče lance. Osećala je bol na člancima usled zatezanja metalnih alki. Njihovo usecanje u kožu bilo je poput žigosanja. Izgledaće ružno kada se bude skinula u kupaći kostim. Zvučni efekat koji je pratio film u glavi bio je u stvari zvuk povlačenja sidra sa jednog čamca ukotvljenog u blizini restorana.
Iz sanjarenja ju je trgnuo galeb koji je sleteo pored njene krigle, niotkuda, poput neke loše vesti. Pružila je ruku da ga pomiluje, ali on se otisnuo u prostor iznad reke i izmešao sa ostalim pticama. Glava je više nije bolela. Podigla je noge na susednu stolicu i opuštenije se zavalila. Da je bila tu, Marta bi je sigurno prekorila:
„Nemoj da sediš kao da si u kafani.“
Jednom joj je Hana odgovorila da nije uvek greh ako ti je zbog nečega prijatno.
„Ti baš na sve imaš odgovor“, uzvratila joj je Marta.
„Volela bih da je tako, ali, nažalost, nemam.“
Marta je ćutala. Znala je na šta Hana misli.
Miroslav Ćurčić, “U Klivlendu je sve po starom”, Partizanska knjiga, 2021.
Knjigu možete nabaviti na: Partizanska knjiga
