BUĐENJE
TV: ,,Za razliku od nekih, ali neću da ih imenujem.’’
Čovek u prodavnici: ,,Uvek se žurim, i nikad da stignem.’’
Sunđer Bob Kockalone: ,,Bez razmišljanja, skači!’’
Ustajem sa kreveta, sanjiv i dezijorentisan, tup, čujem dve babe, sa štapovima, i pod ruku, hodaju i tiho se došaptavaju, vode neke njima zanimljive razgovore i sumiraju utiske iz krstarenja kroz ulice ovog učmalog mesta. Prozor je otvoren a ja osluškujem te staračke, spore korake po šljunku. Zbog njihove lakoće i ja se osećam pomalo bezbrižno.
PAMETAN
Pametniji (da li?) su na vreme našli sigurnije poslove (u državnim službama). Imao sam i ja priliku. Odbijao sam to ogorčeno.
Sada čekam da mi isplate jednu platu već tri meseca.
Stalno opominjan na dim i cigarete… da ima para, ne bi tako bilo… bilo bi, ali samo onako, uzgred.
Za doručak kačamak sa drobljenim sirom: komadići skuvanog kačamka pa red sira preko toga – tako nekoliko puta; nakon toga se sve prelije vrućim uljem. Jede se zajednički, iz jedne duboke činije, kašikama.
Osećam da hodam dirigovano (mehanički) po kući. Nekoliko koraka i polukoraka do frižidera, kuhinje, terase, ogledala…, sve je tačno odmereno, ništa se ne menja, nikada – prava navika.
Čujem pticu. Čavka? Čujem mehuriće iz čaše gaziranog soka. Otac u prizemlju kašlje. Majka čita novine. Tiha je. Vreme prolazi.
BISTRA UNA
Šta će mi ovaj štap za pecanje u rukama? Jesen je, ali dolazi zima, reka je hladan, bistra, velika. I nemamo čamac, nego moramo da zajmimo, prvo kolima da odemo do tog čoveka, uzbrdo uz selo, da tražimo ključ, ali nam svi izlaze u susret. Nadaju se.
Da, voda je bila nadošla, čakljom smo se jedva odvlačili uzvodno. A šta sam očekivao. Izgubio sam dva tvistera, jednu kašiku i skup RAPALA vobler, neki koji se okreću u obe ose, podužno i poprečno, skupa stvarčica. Sve je to ostalo u vodi zakačeno za potopljeno granje nevidljivo iz čamca.
PATETIKA
A sad o nama.
Volela je sitne grickalice. I bile su na stolu, kupljene za nju.
Volela je kafu i cigarete.
Ja sam ispijao limenke piva, ali pažljivo, ne preterujući, bar dok ne ode.
I bilo je priče. O poslu. Ona je pričala.
I rastanak, samo dodir prstima da nas niko ne vidi, negde van uličnog osvetljenja, pogled, i tako uvek.
Imala je gležnjeve, i nosila je zato i jednu crnu izazovnu haljinu otkrivajući ih, ali ranije, još kad smo išli po restoranima. I te štikle po kaldrmi, betonskim kockama, po vlažnom lišću, i sve to, a bio sam strpljiv, ili uplašen.
