FIRMA: GRUPNA GRADNJA D.O.O.
Ne znam zašto, a mislim da ni ostalim nije baš bilo sasvim jasno, mada svako ima svoju pasiju, ali On, Gazda, naš Poslodavac, se ponosio odlaskom u svoj kraj, rodno mesto, na neku polu-planinu, gde je kosio. I pripovedao je o tome dugo: kako se stvarno kosi trava, kako se otkiva kosa, kako se pritom leži opušteno na proplanku, kako se izdaleka čuju odjeci ostalih kosača koji isto to rade, i kako je to neki njihov lokalni ponos znati to.
A drugi, ostali ,,suparnici’’ u tom nadigravanju nisu to znali kao On; jer On, On je oštrio kosu tak-pauza-tak-pauza-tak… i tako, a ostali: tak-tak-tak-tak… čuo ih je, te budale, koji pojma nemaju, jer se ne radi tako.
A mi smo slušali i pokušavali da se udubimo u nešto nemoguće. U međuvremenu smo i čekali da najzad završi i da nam radne zadatke za taj dan, jer i lenčarenje je ubitačno za psihu. A morali smo da odslušamo.
Nema sumnje, nije baš imao puno stvari u svom životu vrednih neke hvale.
ŠUPETINA U KRNJAČI
Morao sam da uzmem lopatu u ruke da bih zaradio neke pare. Nije bilo opterećujuće, sami smo određivali radno vreme jer je posao pogođen po kvadaratu maltera, a nije bilo rokova za završetak. Sve je bilo nelegalno, cela stambena zgrada, tako da nije ni bilo budućih stanara koji bi zakerali kod investitora na useljenju.
Radio sam sve što je bilo potrebno kod mešalice sam: prosejavao pesak, pravio špric, grunt, perdaš, dovlačio kolicima pesak sa ulice. Opsluživao sam jednog majstora te sam imao vremena za sve moguće predradnje. Odvukao bih kolica sa materijalom a zatim seo na ulazno stepenište i pio kiselu vodu.
Gazdarica, kod koje smo stanovali, izbeglica iz Peći, sa nadsledstvom od neke fabrike i prodate kuće pokojnog muža, bila je kurveštija. Kao i svi ti neki ljudi sa parama izgledala je poprilično odrpano, ali dovoljno seksi za auto-limara iz dvorišta. Dvorište je bilo ogromno pa je tu smestila i jednog starca za opravku auspuha. Sve, naravno, ,,na crno’’, a njoj su davali procenat od obavljenog posla u zamenu za prostor za rad. Sve je bilo na reč, i naravno, potkradali su je. Znala je, ali je prećutkivala, pare joj nisu ni bile potrebne tako da mi tu nije baš sve bilo jasno, ali rekao sam: ,,svi ti neki ljudi sa parama’’, tako da se ne vredi zamarati.
UDAREN
Sebi sam, iz dana u dan, previše čudan, neuklopljen, izgubljen. Osećam da nikada neću, ama baš nikada, dok ne umrem, imati mira, naći nekoga, naći sebe, posao, zadobiti poverenje ljudi. Doći nekako do novca – eto glavnog cilja, ali kako kada osećam da se ne može, da ne mogu, da sam nesposobnjaković?
PREVIŠE SVEGA
Pročitao sam da je dužina spavanja individualna stvar, ali me svejedno brine što ne spavam bar dva sata duže. Nije mi ni za utehu obaveštenje da je bitno da ne postoji nemiran san i da nema noćnog ustajanja. Uvrteo sam sebi u glavu tu bezvezariju, i nikakve medicinske činjenice i čarolije je ne mogu opovrgnuti. Osećam sebe, a ono što piše je potpune nebitno, i neutešno.
Nalazim (stvaram) sebi ranojutarnje poslove.
OPIJATI
Majka kaže kako je odlično poslepodne odspavala posle trodona, i kako nije baš fer što joj uzimam jednu tablu od dve kutije koje dobija (4 table), i kako je, eto, koleno manje boli.
U suštini, ništa je ne boli odistinski, trodon je dobila od hirurga nakon operacije kuka, a jednu kutiju je doktorka pretvorila u dve, ne znam zašto, odjednom kada sam otišao po lekove. U stvari znam: dobila je par puta čokoladu i par puta kafu, a majka je ostavila nekakv utisak na nju svojom razdraganošću. Da, u suštini, trodon je opijat, i to je sve.
