Dodo, Krle, Šiler i ja svakog popodne provodimo u Zvonkovoj konobi. Nikada nismo imali priliku da vidimo neku drugu konobu pa smo verovali Zvonku na reč da su sve baš kao njegova: nekoliko stolova, šank i bašta.
Ovde nikad nije dosadno. Večeras gosti, podeljeni u dva tabora, diskutuju o književnosti.
„Pričaš gluposti. Svima je jasno da Tolstoj neprikosnoven. Teška levica, dobar gard, promišljeno kretanje. Nezaustavljiv ko ruski voz!“
„Besmislice. Hemingvej je razbijač, kratka forma, veliki raspon ruku, brz i precizan, a kad udari od brega otpadaju komadi veliki ko slonovi.“
„Kako možeš da porediš to američko super-mačo smeće s tradicionalnim dometima ljudskog duha? Boks je, pre svega, veština uma.“
„Mačo ili ne, Hemingvej dobija starog lava najkasnije u petoj rundi. Jedan nula za Amere, srednja kategorija je njihova.“
„Pih. Ali pazi sad, pero laka kategorija. Ruski šampion Čehov, majstor kratkih razmena udaraca, ali ne da ume da napravi dramu u ringu.“
„E, pa smiriće njega Ficdžerald odmah na početku.“
„Stani! Ne može, Skot F. je velter, a Čehov pero. Diskvalifikacija pri merenju.“
„Dobro povlačimo borca. Umesto Skota u ring ulazi Edgar „Gavran“ Po. Donosilac mraka mnogima koji su se usudili da stanu na suprotne stranice.“
„Jebeni opijumski zavisnik, ali ima Anton „Galeb“ Čehov lek za njega. Ako uopšte prođe doping kontrolu u prvoj rundi snažan udarac u pleksus, potom kroše i ima da ga oplavi ko komšija Rade kad uhvati klince u višnjiku.“
„Dobro tu imate šanse, ali polutešku gubite. Naš šampion, Vilijem Fokner, ima da pomrači svest svakom nesrećniku koga dovedete.“
„E pa, baš mi je žao. Jer tu boksuje naš šampion, jedan jedini, Fjodor „Bjes“ Dostojevski!“
„Taj idiot? Pa on ne bi pretukao ni moju babu!“
„Povuci reč!“
„Povučeš me ti za metaforu!“
„Sad je dosta. Ovu ste izgubili, a sad je vreme da vas dotučemo. Nastupa teška kategorija. Da vidimo kog vi to imate da izađe na megdan našem izazivaču, pola čoveku, a pola steni, Maksimu Gorkom?“.
„Nema stene koju more nije razbilo. Zato i dovodimo Hermana „Belog kita“ Melvila. Naš mornar ima da vrati tog vašeg komunistu pravo majci u detinjstvo.“
„Ne laj! Nema broda koji nije potonuo tom vašem Melvilu.“
„Navedi mi jedno delo tog vašeg Gorkog i priznajem poraz.“
„A ti si mi pa neki veliki poznavalac Foknerovog rada?“
Zvonko je nastavio da posmatra mašinu za pranje suđa puštajući raspravu da teče svojim tokom. Još se sećao prošle nedelje i velike debate o tome ko bi pobedio u obaranju ruke, Emili Bronte ili Džejn Ostin. Ali to je bilo uobičajeno za sredu.
Alfa i Zvonko
Podrum Zvonkove konobe je uvek zaključan. Pričalo se da je prethodni vlasnik zaboravio da preda ključeve, a Zvonko se nije ni obazirao na to.
Uživali smo slušajući debelog proćelavog Zvonka kako s prezirom gleda na sve, a naročito na studente koji bi radili tokom leta kao konobari. „Zanat traži majstora, a ne nekog školarca“, govorio je okupljenim gostima.
U suprotnosti sa svojim rečima Zvonko je zapošljavao lepe devojke. Nijedna se ne bi zadržala duže od dve nedelje, a nestajale su isto onako kako bi se i pojavile, iznenada. Ne znamo odakle ih je izvlačio, nisu bile iz Nevodima. Menjale su se redom: plave, riđe, visoke, gotičarke, hipi, rejverke ljubičaste kose… Nismo stizali ni ime da zapamtimo, a već bi se pojavila nova.
„Verovatno ih pokupi negde u Glavogradu, ima neku žvaku, dovede ih ovde i kad posle deset dana shvate gde su, pobegnu glavom bez obzira“, bio je siguran Dodo.
„Nema šanse. One su ovde dok čekaju da im stigne viza. Ima Zvonko brata negde u Njujorku. Drži restoran. Verovatno ih prijavi ovde, uplati im staž, onda brat pošalje garantno pismo i evo ih u Americi“, Krle je branio svoju verziju.
„Brate, koj’ si ti idiot!“, nadovezao se Šiler. „Ovo je mnogo ozbiljnija stvar. One su paravan za šverc droge. Dođu ovde, rade nedelju-dve pređu granicu, prenesu robu, Zvonko kasnije dobije svoj deo, i svi pale dalje. Zato ih nikad više i ne vidimo. Odrade posao i povuku se dok ih ne osumnjiče.“
Te subote smo se kao i uvek okupili kod Zvonka, ali njega nije bilo iza šanka.
„Vrata podruma su otvorena.“
Kao u scenama iz filmova o Drakuli, jedan po jedan silazili smo niz stepenice koje su vodile su sve dublje i dublje. Sa svakim našim korakom postajalo je toplije. Na zidovima smenjivale su se slike. Najpre scene s brodovima punim životinja, potom gomila ljudi koji su bacali koplje na slonoliko stvorenje. Usledile su predstave drveća i čovekolikih figura, crteži velikih guštera, praćenih prikazom zelene ribe koja izlazi iz morske pene.
Šiler je zastao začuđen ispred scene amebolikog stvorenja : „Deder, Dodo, ti si moler. Kako ti se čine ovi grafiti?“
Dodo je sumnjičavo podigao obrvu gledajući u rad nepoznatog kolege.
Stepenice su se nastavljale, a zidovi postali ukrašeni crtežima mlađeg i mlađeg svemira, sve dok poslednji u nizu nije prikazivao jednu tačku iz koje je sve počinjalo. Zvonko je mirno stajao pored, češkao svoju glavu i čitao iz knjige na postamentu.
Tišinu je prvi prekinuo Dodo.
„Zvonko, gde su devojke?“
„Mani sad njih, Pogledajte ovo!“ Mogli smo da pročitamo naslov ispisan zlatnim slovima na koricama: Hronike Nevodima.
„Kakva je to knjiga?“
„Izuzetno dosadna! Poslušajte nekoliko pasusa. Zvonko poče da čita: „Jovana je tapkala prstima dok je čekala da se napiše posveta koju je autor izostavio. To ju je strašno nerviralo. Ipak, bila je spremna da mu oprosti ako napiše nešto originalno. Priče je čitala još ranije… Kako vam čini?“, dodao je knjigu Krletu.
„Miljana, turistički vodič na crno, uputila se iz Novog Sada ka Beogradu brzim vozom gde ju je čekala grupa kineskih turista. Iskoristila je polučasovnu vožnju da za trenutak zatvori oči. Nije primetila da je knjiga skliznula ispod sedišta i da je napustila voz bez nje…“, on zatvori knjigu i pogleda nas upitno. „Stvarno koješta.“
Dodo nastavi s čitanjem: „Bibliotekar iz Zrenjanina nije mogao da se odluči je da li da pusti ili obrije bradu. Dopadao mu se lik Zvonka, mada su ostali likovi u knjizi, ostajali bledi i nedorečeni. Po njemu, to je bila velika šteta…“ potom preskoči nekoliko stranica i nastavi: „Andrea je dolazila do dela u kome su se slike pretvarale u početak kosmosa. Banalan primer Platonizma, pomislila je i izvadila drvene bojice. Nije se zapitala gde su devojke.“ Nastavi sa listanjem: „Milena je razmišljala da li je trebalo da poljubi autora pre deset godina, one večeri kad ju je pratio kući. Nije znala gde da stavi knjigu, budući da je polica prepuna.“
„Sve same besmislice!“, prokomentarisao je Zvonko.
Prvi je sebi došao Dodo. „Danas, vala, svaku budalu objavljuju.“
Peta čaša
1.
Svake godine, druge subote u martu, Zvonko otključa konobu ranije nego uobičajeno. Sačeka nas četvoricu i spusti pet čaša na šank. Krle ispije bez reči. Dodo pusti suzu dok mu se alkohol sliva niz grlo. Šiler ga zagrli i spusti praznu čašu natrag. Primećujem da je, na tren, i Zvonku zadrhtala brada, i zabrinem se za njega.
Kao da čita moje misli Krle pokaže na sat, a svi ostali klimnu glavom. Zvonko ogrne jaknu i krene prvi, za njim, u tišini, koračaju Dodo i Šiler. Krle pogleda u petu čašu i pridruži se ostalima. Trudim se da što duže ostanem u konobi, pa izlazim poslednji. Ne volim ni razlog ovog susreta ni hodočašće na koje krećemo.
Konoba ostaje otključana. Niko se neće usuditi da uđe dok se Zvonko ne vrati.
2.
Nevodimsko groblje nalazi se van grada. Prema predanju prvobitni Gradonačelnik plašio se sudnjeg dana u kome bi mrtvi ustali iz groba i krenuli u pohod, pa je naredio gradskom urbanisti da se osigura da im bude potrebno najmanje dva sata hoda.
Kao i prethodnih godina idemo pešaka. Zvonko kaže da tako odajemo poštovanje. Iako nerado, moram priznati da, kad prođete tablu sa precrtanim imenom Nevodima, priroda postaje zelenija.
3.
Na kraju staze, među zapuštenim starim grobovima, stoji jednostavan spomenik – crna mermerna ploča i bronzana slova.
„Tvoja čaša te i dalje čeka u konobi“, tišinu prekine Zvonko. Dodo izvadi sveću, ali nema upaljač. Krle vadi kutiju šibica, ali mu vetar smeta. Šiler uskače i njih trojica uporno pokušavaju da zapale šibicu za šibicom.
Osećam potrebu da i ja nešto kažem.
„Momci, želeo bih da znate – još sam tu. Deo sam svih vaših avantura. Žao mi je što ne možete da me čujete. Žao mi je što ste ovde. Voleo bih da ceo svet zna da ste najdivniji prijatelji koje je iko mogao poželeti. Ako mi ikada bude dat nov život, iskoristiću ga da napišem priču o vama.“
