*
Razgovori sa Lusi su poput maratona. Jedno od nas dvoje počne da se raspituje o sezonskom voću ili pokrene birokratske nedoumice. Ove naizgled bezazlene uvertire privid su svih nepostavljenih pitanja i pucanj za početak maratona. Posmatrači su se već razmahali zastavicama, neki uzvikuju iz senke suncobrana, drugi, neobično otporni na vreli talas, radoznali stoje uz ogradu. U prvim kilometrima, nadmoćnost jezika u njenom je taboru. Slogovi gore intenzitetom sunca koje udara po kačketima okupljenih, nema poređenja, tačke su kratkog daha, svako pitanje temelji se na prethodnom, te je bez izuzetka prodornije, a Lusi uglavnom poentira retoričkim. Tri tačke su slaba strana njenog izlaganja, boji se tišine.
Pomno pratim njen trkački zanos, raščlanjujem njene matrice i njihovu pozadinu. Ne zavaravam se da mi ustupa prednost, poklanja vođstvo : prvi kilometri za nju nisu ništa više nego lako zagrevanje. Oni su u neku ruku otvaranje igre, potvrda da je govornik pripremljen za nadmetanje na duge staze. Kada ustanovimo okvire u kojima će se maraton odvijati, prepušta mi reč. Obično pročistim glas, pa ubrzam tempo stotinak metara, jer ove naše igre cenim dovoljno da im ni u jednom trenutku ne dozvolim prazan hod. Lusi se trgne (da li dobro poznaje govornika?), gledaoci se utišaju (da li se govornik možda zaigrao u svom sprintu?). Sve je u redu, moj bariton ponovo mirno intonira odgovore. Oslanjam se na zalihe poređenja, neka su neoboriva, druga pucaju po šavovima, uprkos slikovitosti, sva imaju za cilj da sagovornicu pomere sa utabane staze, da je povedu na močvarno tlo, gde je sve istovremeno i značenje i neznačenje.
Na tridesetom kilometru, blefiram predlažući vežbu pristrasnosti, poznavanja prirode. Lusi je prihvata oberučke, i evo nas već, zalutalih na igralištu. Gazimo po pravilniku, publika cupka u neizvesnosti, prolazno vreme je poražavajuće, nas dvoje lebdimo u zajedničkom prostoru, nad voljenom zemljom. Tu se već služimo nepresušnim jezičkim obrascima, proverenim intonativnim ključevima, pa i tišinom. Niko više ni ne razmišlja o povratku na stazu, o 42. kilometru, o postolju, prevlasti.
Razgovori sa Lusi su poput maratona, čija je poslednja četvrtina beskrajno usporeni let. Terra Amata[1].
*
Nadomak Rynek Główny, nemoćno sam posmatrao telo u neočekivanoj metamorfozi. Dok sam trepnuo, možda i poslednji put ove večeri, prva peraja su mi zasekla gornji deo, druga me blago zagolicala pri dnu leđa. Vitak sam, vretenast, ulična svetlost mi se prelama na grudima. Mehur-ispitivanje. Drugi mehur-potvrda.
Na dnu korita Rynek Główny, neko pripit kuje gvožđe, uz nadljudsku snagu. Devojka rasipa karanfilić, kotao se preliva, voda Krakova blago ušećerena. Gomili se obraćam očima, manirizmima odlazeće godine, naslućivanjem dolazeće. Plačem, to je otvaranje. Poljaci žmirkaju, to je zatvaranje. Žene zure jedne u druge, iz oklopa vire sitne mladalačke oči : dobro je da još ima svedoka dosade. Grupi momaka sa usana čitam poljske pesme. Iskupljenje u lakom fokloru – sintaksa kojom niko od prisutnih ne vlada. Za sada moraju da se zadovolje slabim mrmorenjem pod decembarskom vodom Krakova. Nastavljam nizvodno, u crkvi Device Marije stotine očiju, prigušene kapi orgulja. Radost-zajedništvo. Na trenutak sve zamire. Širokih osmeha, ljudi-ribe drže se za ruke-peraja. Radost-jedinstvo.
Oko osam neko skida sordinu. Prigušeno se raspršava, sve oči blistaju, oslobođene tereta razgovora, pijanka rastura već rašrafljene tezge. Orkestar-euforija. Lim, dim, obredno vino, redovi Poljaka, kolone stranaca. Radost-zajedništvo.
*
Lusi me je čekala u jevrejskoj četvrti Kazimierz, u svoj svojoj zemljanoj raskoši. Petama sam ponovo dodirivao tlo, bili smo, sjedinjeni, na istoj ravni, iako nije znala ništa o mojoj rečnoj partituri. Lusi, Lusi je sama čitav jedan trg, sve njegove znamenitosti, ljudske, istorijske, Lusi je Istorija. Dokaz tome je da joj je potrebno samo jedno predveče da zaviri u tajne jevrejske četvrti, da premeri kamen naslagan u svim zamislivim oblicima (ponovo obrednim, zaštitnim, ukrasnim) i ispita nekolicinu obližnjih vinarija.
Lusi me je čekala u jevrejskoj četvrti Kazimierz, u svoj svojoj dionizijskoj raskoši. Rukama je ponovo lutala po zamišljenoj stazi, bili smo, razjedinjeni, dve prostrane ravnice podeljene novim saznanjima. Razlagala je slogove : Te-rra A-ma-ta. Draga Lusi, imam mnogo toga da ti prepričam, Te-rra A-ma-ta, kasno je za zagonetke – govorim – govori – ne prekidaj me, Te-rra, putujem, ušla sam u voz, okna su zaleđena, A-ma-ta, iz sedišta oblaci prašine, propadam u jedno od njih, Terra Amata, u pokretu smo, Istorija je u pokretu, Istorija je ovo prašnjavo sedište koje misli da je nekud krenulo.
Lusi me je čekala u jedinoj vinariji koju je pronašla : malom prostoru skromnog izloga, prijatne unutrašnjosti, opijajuće vlage. Lusi je odsutna, crvena kao otkriće, kao neverica. Trenutak je da se još jednom zapitam da li je poznajem, da li smo do Poljske stigli umanjujući sopstvene nedostatke, žrtvujući ubeđenja, otpisujući nasleđe. Lusi je odsutna. Na zidu iza mene, nakrivljena, stoji njena fotografija. U dotrajalom belom džemperu, bosa, u mraku Sredozemlja. Na ramu stoji urezano Terra Amata.
[1] Motiv Terra Amata inspirisan je istoimenim delom Žan-Mari Gistava Le Klezioa.
