Iz zbirke Gittini monolozi (1984)
GITTIN MONOLOG O PISCU
Da l’ sam ga čitala
ama jašta sam
šta ću drugo, moraš
To su ti ba stihovi, Susanne
ma ja
njaki malejhni
i bez rime
ma kak’i, to se više ne koristi
to više nije ”in”
– Da l’ sam išta s’vatila?
Ajme bogo, nisam ni gledala
Čitala samo,
a bidoše baš čudni
jes’ bogami
al’ i zanimljivi kol’ko s’ men’ čini
moderni, je l’
neja se šta reć’
– al’ s’vatila?
Ma kak’i bona, nisu za me
stihovi bez rime,
nisu!
A nije ni neka ljepota, znaš
nosi naočale, je l’
kose skoro i da ni neja,
pa, nije onda ni čudo što su mu tak’i.
GITTIN MONOLOG O BIBLIOTEKAMA
ama neću to nikad zaboravit’, Susanne
neja šanse
Sad to nedavno bi, je l’
taman što je doš’o s posla, Preben
i sjeo s pivom i cigarom
da se odmori, znaš
a ja ’vamo radim svoje, je l’
ćufte s umakom
il’ to ono bi kupušnjak? –
ne sjećam se tačno…
jah, ćufte
kuhala sam rižu baš, jah
i tako ti ja stojim tu i pričam, je l’
o Karini – e, zamisli
ma ne’š nikad pogodit’,
ona bila u biblioteki!
”Jadna ne bila, šta ’š tam’?” pitam je.
Jes’, vala išla donjet’ knjiga,
učlanila se i tako to,
pet knjiga, – mo’š mislit’?
“Je l’ vam to neko treb’o doć’ u goste?” reko’.
Kad nije, kak’i gosti
sebi donjeli, sve pet.
“Pa jesu l’ to onda bile po sniženju” reko’.
Da si ga samo vidila, Prebena,
iskesio zube
pa dobro potegno, je l’
sakrio se iza flaše
da se ne vidi –
a meni ne promače.
“Džaba ti se krit’,” reko’
“misliš da te ja ne vidim? Šta se keslaš
– šta je tol’ko smiješno?”
I znaš šta mi kaže?
“Pa i mi to plaćamo,”
baš tako veli!
“Ja bogme ne,” odma’ ću ti ja
i to jasno i glasno, Susanne,
“nemoj ti mene
u to miješat’.”
Kad ti se on zakusnu, od piva, je l’
– pivara na sve strane!
Morade ugasit’ cigaru.
“E tako ti
i treba.” reko’,
a on je odma’ baci u kantu za smeće.
“Dragi Prebene” reko’ mu,
kad je malo doš’o sebi, je l’,
“de mi sad reci,
ima l’ još išta da ti plaćaš iza
mojih leđa?”
– Kaže, to ide kroz porez!
“Pa što mi to nisi ranije rek’o, Prebene”
reko’ “nisam znala.”
“Jer, ako ide kroz porez,” reko’
“onda znači da i ja, Prebene,
to plaćam.”
E, tad mi baš riža prekipila.
“Hajd’ idi se presvuci” velim mu,
pa malo prodrmam rižu.
“Idemo u biblioteku –
šta buljiš” reko’
”kad veliš da plaćamo.
Ja ovdje šparam i štedim,
a tamo plaćam za neku biblioteku, je l’,
svake božje godine,
e sad ima da je vidim,
i to odma’!”
”A što da se presvučem?” će ti on.
”Ne’š valjda ić’
tol’kim knjigama
u radnom mantilu?”.
I onda jedosmo, je l’
a riža malo zagorila,
jes’ bogami,
al’ on ne govori ništa.
Onda ja navuko’ onu tirkiznu, znaš,
i mi napolje.
Lijepa je, stvarno,
moram ti je jednom pokazat’, Susanne.
”Eto, Prebene” velim mu
kad je parkir’o,
”eto ti tvog poreza
s prozorima i sve skupa.”
– Kad tamo, otvoreno!
Koje li muke, Susanne,
staklena vrata, je l’,
vidiš sebe kad ulaziš
jah, mo’š mislit’?,
dobro je što nisam
došla u kućnoj i u papučama,
dobro.
A Preben si odma’ izvadio člansku,
jes’ bogami,
ne znam kak’ je uspio.
”Kol’ko s’ platio?” reko’,
– kaže, i to ide kroz porez!
I mi uđemo dalje, je l’.
”Uh, Prebene, ovo mi se baš ne sviđa”
reko’ ”k’o da smo opet u školi.”
A i bili su, Susanne,
znaš, svi predmeti, je l’
hemija i fizika, matematika
i istorija, je l’, – geografija!
Uh, što se vala osjeti’ glupo,
baš me bi sram.
”E, hajd’ sad uzmi kakvu knjigu” veli Preben,
on si već bio naš’o jednu,
pa hoće kući da gleda dnevnik.
”Nisam za to, Prebene” reko’
”vidi kako fino stoje na policama,
ostaće rupa!”
Onda nađosmo jedan ćošak đe su bile razbacane
i tu si ja zgrabim jednu,
onu zadnju, jel’.
A kad smo došli kući
i sjeli s knjigama
i taman da se opustimo,
kad ono ja krimić posudila!
”Ih, Prebene” reko’,
”ovo je njakav krimić,
bogme me strah čitat’ –
šta si to ti uzeo?”
”Danske crkve!” – joj, kad nije poludio,
ne voli ti on crkve, Preben.
”Pa hajmo se onda zamijenit’!”, reko’.
I zamijenismo se, je l’ – i čitasmo,
joj, što čitasmo!
Kad najedared,
u neka doba
on ti udari šakom u sto, Preben,
i o’sova.
”Joj, Prebene” reko’,
”nemoj ’sovat,
vidiš da čitam o crkvama!”
A znaš šta je bilo?
On skroz zaboravio televiziju,
čit’o triler, je l’
i sad bi kasno, dnevnik davno proš’o.
”E, jebem ti i ovo čitanje,” veli.
”Prebene,” reko’ ”idi pristavi vodu,
je l’, pa ću nam skuhat’ po jednu.”
I baš nam je sjela kafa, Susanne,
jes’ bogami,
meni se zamantalo od čitanja,
– al’ to će proć’, kaže Karina
s vremenom, valjda,
to prođe, jes’ bogami,
Eto, Karinu, nju je već prošlo.
Priredio i s danskog preveo Alen Mešković
Fotografija: Finn Frandsen
