Simfonija
leto
preteranost odložena u grlu
i rasipanje vlažnosti iz zajedničkog vodovoda
vrućina nagost i nedostatak svrhe
su već nešto drugo
i skoro spakovane vidimo ih izložene na rafovima
tržnice
ljudi izlaze i ne prestaju da okupiraju spoljašnjost
tela se sakupljaju na rubovima naseljenih zona
i lagano teže
ka opštim mestima
turističke agencije prodaju ispražnjeno vreme
dvodimenzionalne utopije
i uzore koje nam valja podražavati
evo
sasvim pritisnuti svojom mladošću
pojedinci naprežu mišice do pucanja
i ne proizvode neophodni užitak
žene prevrću svoje zažarene udove
i obećavaju ono što ne mogu da ispune
kako bi ispunile ono što
moraju da žele.
leto
i ulice tržnica u tranziciji ispunjavaju se
starijom gospodom
u izgužvanim frakovima
koje više nema ko da pegla
oni pričaju jedni sa drugima
oni puštaju jezik u ophodnju
i on postepeno
razotkriva
da mirovina ne porađa nikakve plodove
zrelosti.
ko je na vreme zakasnio
nikada neće nadoknaditi rascep
na koji je osuđeno
sopstvo.
leto
i zemlja ulazi u jezike mladih pesnika
oni se bacaju sa litice
u ekstazu podražavanja smisla
i podižu svoje
(muškoženske)
phallose
prema nebu
leto
i pišem simfoniju zalazećeg sunca
svako veče proizvodim metafore o ponovnom dolasku
bogova
i smejem se što još ima onih
koji veruju
toliko ostavljeni na sasušenim požarnim stepenicama
promuklim glasom
simuliramo mudrost i pravac u kome je odloženo
spasenje
posle
dolazi do rasprave o proticanju vremena
o merenju
rastojanju i blizini
nema tu jasnog konsenzusa
i zato pristajemo na metriku
na stopu koja ubrzava
kruženje
kapitala.
eto
priroda se sasvim zanosi
da može postati pesma
niko se ne usuđuje da joj saopšti suprotno
tužno je to
ali ni sise najlepše trgovkinje telom
nisu dovoljne
da ispune prazninu
otvorenu dovršetkom
sveta.
