PREKIDAM ČITANJE
Pesnik, kome Balkan liči
na kozji rep,
luda je glava i moj brat.
Balkan pre liči na isplažen jezik
nad slanom mediteranskom barom.
Čitam pesnike Balkana.
Zarobljene u malom univerzumu
svog jezika, vidim ih
suviše jasno.
Prvi se dodvorava fruli.
Drugi poput piljka
skakuće sa jednog grčkog ostrva
na drugo, i tamo razgovara sa
svojim slavnim zemljacima.
Treći na Korabiji plovi
Železnom Rekom.
Četvrti i dalje nepoznat.
Peti potpuno zaboravljen.
Čitam pesnike.
Neprimetno, kao starenje,
žrtva se pretvorila u dželata.
Po ko zna koji put
prekidam čitanje.
BUĐENJE KUĆE
Probudiš li se pre buđenja
čućeš u temelju kuće mrave
kako provlače crni konac,
kako raznose trun po trun.
Njihov topot ponekad protrese kuću.
Pomisliš da neko
presipa sipkav prah
iz zvona u zvono.
Probudiš li se pre buđenja
čućeš meškoljenje vetra u oluku.
Bištu se i tuku
samouspavane pernate grudve:
guguče krov.
Budi se kuća.
Bude se nikad usahle vodene žile.
Budni su nikad usnuli demoni vatre.
Otvoriš jedno oko,
kuća otvara jedno okno.
I ovog jutra
ovlažiće se so u slaniku,
u crveno obojiće se kap.
I ovog jutra
budi se kuća.
Dešava se čudo.
GLAD U OČIMA
Gledam u staru jabuku pred kućom.
Njen glas slušam godinama.
Tu iza spuštenih očnih kapaka
počinje raskošna pokrajina.
Vidim sunčane gradove, vidim ulice –
zasade kuća. Krećem se
po tačno upisanim koordinatama uspeha.
Unutar debelih zidina čuje se kikot.
Svoj unutrašnji harem sladim urmama
i halvom – otužnim đakonijama juga.
Nebo je, ovde, ulovljeno u kube hrama.
I može se videti svakog božjeg dana.
Otvorim li oči
Vidim – to što vidim:
staru jabuku pred kućom.
Njen glas slušam godinama.
Nekad me budio.
Sad me u san zatvara.
VRHOVI DRVEĆA
Izgleda da nije moguće zuriti
U vrhove drveća a ne čuvati
U nekom zakutku vida sliku
Krošnje debla korena i zemlje
Pogledaj u visinu
Posmatraj račvasti plamen čempresa
Kog raspiruje
Ozareno lice Van Goga
Nemoguće je ugasiti taj plamen
Previše dana sam proveo
Gledajući u vrhove drveća
Da bih tek tako zatvorio
Prozor mog doma
A njih prepustio posvađanim
Godišnjim dobima
Tek tako
Kao kad ravnodušnost dođe
Po svoje
ČASOVNIČAR
Sedim ispod majstorskog pisma
u radnji ne većoj od golubarnika.
Dišem vazduh zasićen tiktakanjem.
Ponekad mislim da hranim mehaničku
kvočku koja léže zvocave sekunde.
Napolju kraćaju i dužaju senke.
Nikada nećemo uspeti da povežemo
uzastopne deliće vremena. Eto,
zamenio sam zupčanik veličine truna
u složenom mehanizmu besmisla.
Sad radi tačno. To je to.
DOBITAK
Iako bez izlaza, postojala su vrata,
iako bez pogleda, postojao je prozor.
V. Šimborska: „Samoubicina soba“
Moglo bi se govoriti da sam u dobitku.
Kroz prozor gledam uvek isti, nikad isti
predeo: dve trećine neba, jedna trećina
zemlje. Verujem da sam u dobitku. Sredinom
prozora proleće svraka. U dnu prozora
igra se pas – mali ptičar opijen mirisima.
U dubini neba, kako to ranije nisam primetio,
treperi u mestu ko zna koliko dugo, vetruška.
Moglo bi se govoriti o oblacima. Moglo bi se
govoriti da sam u dobitku. Ništa od onog
što je moje ne prelazi okvir ovog prozora.
PUTOPIS
Godinama pišem putopis
o putovanju u susedni gradić.
Tih 10 km puta puni su opasnosti.
Udaljavati se, oprezno, na dovoljno
dugačkoj pupčanoj vrpci.
Sve brže sleva i
zdesna nižu se plotovi,
serije kuća, zastrašujuća ponavljanja.
U mislođinskom klancu treba preživeti
agorafobični napad. Slušati, celim putem,
istu misao kako iznutra opseda lub.
Stići. Hodati gradom.
Baciti nekoliko reči na tas.
Vratiti se istim putem, kroz isti
klanac, pored istih kuća
noseći u glavi mahnito zvono
koje ne čuje niko.
Osim mene.
VERNOST STARIM SLIKAMA
Vernost starim slikama
u mimohodnim ogledalima.
Strah koji okiva vazduh u negve.
Trajalo je dugo.
Bljutavost se uvukla
u hranu, u vino, u so.
Bljutav je zagrljaj,
poljubac i san.
Kakav napor je potreban
da bi se pokrenulo klatno
iz mrtvila.
Kakvo unutrašnje burkanje treba
da bi se zanjihao visak
nad ambisom.
Bože, pokreni me.
Ne dozvoli da propadnem.
Velika svetlosna himna
kojom se živi ka Tebi penju
nije takla moje srce.
Zaljuljaj me.
KAKO IZGLEDA SVET
Kako izgleda svet
kada se ukloni koprena straha?
Trešnje, verovatno, izgledaju isto,
ali pod jezikom možda ja počinjem
da rudim. Nebo nije plavlje
ali mi uzvraća pogled.
Reči se prestrojavaju u versete.
I sâmo ćutanje je drugačije.
Tišina u kojoj čujem otkucaje srca
nekog koga s pravom zovem bližnjim.
Ko zna kako izgledaju snovi
koji nasrću iz noći u noć.
Ludačka je to vojska
koja ne odstupa pred nesanicom.
Ko zna kako izgleda svet?
Voleo bih da znam.
MOJ NOVI DOM
Pokušavam da prevalim put
od vrata do prozora.
Ta tri koraka umnožena
hiljadama puta mogla bi me
odvesti daleko odavde.
Aure naših tela nisu kazamati
već nesaglediva prostranstva.
Ne treba ni pokušavati.
Nikada ih nećemo naseliti.
Neprimetno, opet sam se
za čitav nedoziv udaljio.
Drugi put ići ću još dalje.
Čežnja za povratkom
postaće moj novi dom.
