II
Tamarina sahrana bila je zakazana u jedan po podne na gradskom groblju. Toni uopšte nije hteo da ide, ali nije imao izgovor. Da je mogao da kaže da mora da bude s Ti Džejom, izbegao bi sahranu, i kao što je zamišljao, sam bi otišao na Tamarin grob da se privatno oprosti s njom. Ali njegova bivša nije htela ni da se javi na telefon, a kamoli da mu opet dozvoli da bude sa svojim sinom.
Na vestima su najavili prestanak padavina i razvedravanje oko podneva. Kada su ožalošćeni prijatelji i rođaci stigli pred kapelu, sunce je pržilo i vazduh je bio težak i vlažan. I pored toga što maske napolju više nisu bile obavezne, neki ljudi su ih ipak nosili, pa je ono što im se videlo od lica bilo ružičasto, podbulo i vlažno. Dobro se znalo da se korona najlakše zakači na sahrani, pa je mnogo ljudi imalo izgovor da ne dođe. Tonijeva majka bila je jedna od njih, iako je on pokušao da je ubedi da mu pravi društvo. Podsetila ga je da ima osamdeset godina i da može da se zarazi, a i da je previše vruće i da može da joj pozli. To se nije svidelo Toniju. Smatrao je da ako njegova majka ima snage da se svakog dana šetka po parkiću iza zgrade i da pije kafu s drugaricama, onda može i da se pomuči i dođe s njim na sahranu. Od njegovih drugara iz osnovne i srednje, samo Toni Šarska mu se javio da izrazi saučešće i da mu kaže da neće doći na sahranu zato što mora da bude na poslu. Njegova sestra odavno nije komunicirala s njim i bila je negde u Južnoj Americi, u Čileu ili Peruu, nije se sećao gde, ali je očekivao da će barem da se javi da pita kako je Ti Džej. Ni to se nije desilo. Drugi prijatelji i poznanici stavili su mu lajkove s uplakanim smajlijem ispod posta koji je objavio na Fejsbuku, s mutnom slikom koju mu je Tamara, u kožnoj jakni i s tamnim naočarima na očima, poslala iz nekog hard rok kluba negde po Evropi. „PUTUJ S ANĐELIMA, ANĐELE MOJ“, napisao je iznad posta. Sakupio je oko 320 lajkova i 150 komentara u kojima njegovi prijatelji na Fejsbuku izražavaju nevericu i pišu „neka počiva u miru“ i pominju „carstvo nebesko“. Kada je čitao sve te poruke, Tonija je stezalo u grlu, oči su mu suzile i dah mu je postajao kratak i plitak. Tada mu je izgledalo da se tragična Tamarina smrt dogodila uglavnom njemu.
Na sahrani je bilo pedesetak ljudi koji nisu znali kako da se međusobno pozdravljaju zbog kovid protokola. Snebivali su se i zato što nisu znali na kom rastojanju da stoje jedni od drugih. Toni je zakasnio pola sata jer nije procenio za koliko će vremena moći da stigne tamo automobilom, a nije odmah mogao ni da nađe taksi. Unapred je znao da će ga to koštati đavo i po. Čim je kročio iz taksija u vrelu tišinu tesne uličice pred kapelom, uhvatila ga je panika: šta ako mora da se vrati autobusom? Tamo mu možda neće doći taksi, a i neće hteti da uđe kod nekog divljaka koji će možda još više da ga ošuri. Ajde, tešio se, sporo koračajući prema grupi ljudi koji su šmrkali u maramice na pristojnom međusobnom rastojanju, kao crne šahovske figure. Ajde, sigurno će se naći neko da me prebaci do grada. Ionako živim u centru, tuda svi prolaze, govorio je sebi približavajući se mračnom šaputavom horu ljudi. Sledeća dilema bila je da li mu je mesto u kapeli, pored Tamarine majke, oca i brata. Mogao je da ih nazre sa stepenica napolju kako stoje kraj kovčega zatrpanog cvećem i vencima, iza crnobele Tamarine slike i krsta na kojem su bili ukršteni natpisi s njenim imenom i datumom rođenja i smrti. U mraku kapele primetio je dve crne utvare koje kruže oko kovčega i izražavaju saučešće porodici. Ima gužve, rekao je sebi Toni. Bolje da ne ulazim, zaključio je. Sačekao je da mu priđu neki od Tamarinih prijatelja i rođaka koje je upoznao na porodičnim ručkovima i rođendanima, da i njemu izraze saučešće. Možda smo živeli zajedno, ali ipak nismo bili u braku, pravdao se u sebi Toni, pitajući se da li će prepoznati nekog od prisutnih.
Prvo ga je presreo Emin pogled. Odakle znam ovu devojku, u pizdu materinu, mislio je Toni dok mu je Ema prilazila. „Primi moje najdublje saučešće“, rekla mu je ona i nespretno ga zagrlila, vraćajući masku na nos i držeći telo na distanci od njegovog. „Hvala“, promrmljao je Toni i potapšao je po leđima. Ta žena je bila Tamarinih godina. „Ne znam da li me se sećaš. Ja sam Ema s pilatesa“, rekla mu je ona i spustila masku ispod brade. „Izvini, nisam se odmah setio“, rekao je Toni, zato što je još kao mali naučio da izgleda važnije ako arogantno prizna da se ne seća ljudi s kojima se nekada upoznao. „Jednom smo pili kafu kod nje…“, tu se Ema štrecnula, „mislim, kod vas u kući, ako se sećaš.“
„Da, da, prisećam se“, rekao je Toni i pomislio da se ne vidi da Ema ide na pilates. Ali nije se videlo ni na Tamari, reče sebi. Ćutao je, očekujući i druga pitanja.
„Jesi li dobro?“, pitala ga je Ema.
„Eh. Nikad bolje“, uzdahnuo je on i pogledao uvis. Oči su mu zaista malo zasuzile iza naočara.
„Izvini“, rekla mu je Ema i pocrvenela. „A kako ti je sinčić?“, pitala ga je.
„Drži se i on nekako. Kod majke je. Nisam hteo da ga vučem po sahranama“, slagao je. „U životu će imati koliko hoćeš vremena za smrt“, dodao je i zapalio cigaru.
Ema je ćutala. „Inače, pravo čudo, ali prošao je samo s ogrebotinama.“
„Čudo“, ponovila je Ema, a zatim okrenula glavu prema grupi drugarica. „Došlo nas je ovde nekoliko iz grupe.
I instruktorka je s nama“, rekla je Ema. „Mnogo smo volele Tamaru. Predivna osoba. Kakav šok“, jedva je izustila poslednje reči i zaplakala se u maramicu koju je izvukla iz džepa.
Toni je pogledao prema suprotnom uglu platoa ispred kapele. Kraj ograde je ugledao instruktorku pilatesa s grupom devojaka. Sve su bile u crnini i nosile su tamne naočare. Pa dobro, ni instruktorka nije tako zgodna kako bi mogla da bude, pomislio je on. A nisu ni ove devojke oko nje. Šta li rade na tom pilatesu, pitaj boga, pomislio je.
„Tragedija, Ema, tragedija“, rekao je Toni i obrisao znoj iznad usana.
„Izlaze“, rekla je Ema i ciknula kada je videla kako četiri muškarca u tišini podižu Tamarin kovčeg i utovaruju ga u pogrebna kola. Tamarina majka sporo je i nestabilno silazila niz stepenice, a otac ju je držao podruku. Pred njima je stameno koračao Tamarin brat, s krstom u rukama i vojnički stisnutim ustima. Sve troje su nosili naočare za sunce. Tamarina majka jauknula je kada su spustili kovčeg u unutrašnjost kola i pokrila usta. Toni je začuo svoje srce kako mu tutnja u ušima i skrenuo pogled prema najbližem drvetu. Na grani je stajala jedna čavka. Graknula je čim su grobari i Tamarini prijatelji počeli da ređaju bukete i vence po kovčegu u pogrebnim kolima. Možda je trebalo da odem da se pozdravim s Tamarinim roditeljima, reče sebi Toni sisajući cigaretu. Ima vremena, tešio se, tek sada treba da idemo do groba. Grobar je zatvorio zadnja vrata na kolima i razglasio gde je parcela prema kojoj bi trebalo da se upute. Toni se nije potrudio da ga čuje pošto je znao da će neko drugi znati gde se tačno nalazi grob. U tišini se čulo šmrcanje, tiho hukanje, kukanje, uzdisanje i bezobrazno čavkino graktanje. A onda su se prisutni razmrdali i razišli, kao crne kese za đubre koje je rasturio vetar.
Rumena Bužarovska, Toni, Booka, Beograd, 2025.
