U ovoj priči pet je vidova istine, i još jedan tračak vere, u nasluti.
*
Prema severu, kroz smolasta isparenja, pruža se jesen i blesak testere na stubu pred kolibom. Zvone na vetru mrke čahure-usta. Za telima reči-buba suncokreti povijaju teške glave. U isparini što nadire iz klanice, s hrpe truhlih daski mahovina pokazuje u koji smo mesec zagazili – ne može se dalje: mnogo rođenih je u istom času. Pucnjima prangija s krša, pijana gungula navešćuje dolazak svadbe u naselje. Grad, pod pokrovom nagorelog šećera, islužen, saobraćajem zaluđen, među svoje mrtve uvučen – još čeka da neko šapne reč što će dopreti dalje od prazne cisterne i zgurenog brda, gde među ostacima plaveti, u crvenilu suhih bobica, šišteći okolo za kapima kiše – lete ptice naježene, zagasno-sive. Iznad skamenjenih šuma i drečavih znakova na putu, kao nekad, smenjuju se dan i noć na nebnoj tacni. Zrikavci plode travu, žena plete čipku, pauk mreži potonulo groblje. Gluhi psi na lancima ližu so; kovači zatinju za oblak srpasti mesec; žuna spi, skupljač utehe noktima sa asfalta struže mozak detinji. U svrhunjenom času, po prašnom vijana putu, nečija blaga senka-duša zastajkuje – seća se mladosti, praska mahune sa bodljaste vreže koja steže dečje duše u septembru. Sveća se razlila, žižak se ugasio, žestok pljusak razdero je pomračinu – sprao lice trošno, zahrđalu žicu u dvorištu.
*
Omar je izbeglica. Kefalda je selo u njegovoj zemlji. U tom selu rođen je Omar, Omarov otac i svi redom dedovi očevih otaca. Agara je Omarova žena. Hutuma je njeno selo, tri dana hoda iza Kefalde. Hodajući iz sela do sela, čovek smukne od tolike šutnje, jer s kamenjem se baš ne da razgovarati. U Hutumi niko njen nije rođen. Vekovima, u seljakanju, svi njeni rađani su u drugom selu i svi njeni umrli su u neznanim mestima. Agara u Hutumi nema nikoga. To se ne vidi na njenome licu. Omar to zna i trepne kad god ona podigne svoje oči k njemu. Omar je za glavu visočiji od Agare. Svejedno, dok stoje ovde, na terasici puste kuće, vide isto: bodljikavu žičanu špartu u sivilu golog brda. Doduše, sve jedno im je zbog toga. Ionako, viđeno se ne otkriva tuđinu. Mrlje koje laju, u dalji, gladni su psi. Glad je opakija ako se snosi u mnoštvu pregladnjelih. Odavno nije pala kiša. Trbušasti oblaci nad brdom skamenjeni su beluci neba. Zgrudvana belina kreča. I dovoljna bi bila suza ili zvezda padalica, da požar bukne.
*
Prestupna je godina zemaljska – preko groblja, mijuć gole kosti, uz lavež pasa noć prastara slazi u prizemlja plodna, da od roblja nas zakloni. Gluhi su naši pusti domovi, i duše u njima site hleba i milosti. Evo, tihoga šintera, veštog ustvari dželata nasumice upitaš li za parlament il kletva šta je, odgovor dobićeš iz sukrvice, iz njegovog uma tvrdog ko letva i, stoput preslušavši kazano, razaslavši na sve strane blatnjavi eho, užasnuta shvatićeš da, kad je stani-pani, ni on više nije bos. Gust, lepljiv vazduh pada na kipove iznad grada. Kao teška voda, iz zimomornih ulica, na okisla lica sa glava bojevih kola spušta se, cvili i svoju kost obnavlja Eol, kao da je ovde noćas došla da se rodi neka troma zver iz naroda. Sa psima sludeli gospodari crnih kuća šire zadah, tegobu dolina – ko redari u aprilu, dlakavim prstima drobe stidnik ženke i ležu u belu slast. Rodilja gleda svoj lik u prašini, zgrušanu krv na leđima spuža. I sa dlanova dignutih u nebesa učena izbira slova, u rablju ih tiska zenu, da ispita, na kojoj dubini rabna smeju da otvore usta i hlebnu prodrmaju biljku.
*
Selma gleda u dalj. Preko žičane ograde navlači se runo njenog oka. U njenom oku nema ničega. U njenom bolesnom oku tutnji sećanje, detinje i prazno. I danas je nedelja, misli ona. I dan se upleo u žičanu ogradu, i ne sme da se pomeri. Napadaju ga leptiri. Sa dvookih krila leptira pršti paperje po ranicama golog podneva. Od šuštanja beline Selma ne čuje mujezinov glas. Daljina, natovarena molitvenim rečima, nema snage da dopre do nje. Selma se ježi. Podiže ruku do čela, da nagomila što više hladovine na svoje kapke. Njeno čelo je hladno. Na njemu bi se svi leptiri zaledili. Dok Selma spušta ruku, spužva senke kao santa sa njenog čela pada pred njene noge. Zakoračivši, ne prestavši da zuri u dalj, ona nalunom gnječi senčanu mrlju, mrenu ispalu iz oka. Na vratima kupatila zaleprša nečija seda kosa. Onda zapaha pokošene trave. Potom se ukaza čovek. Stamen, sa nogama u prašini. Dobro je, pomisli Selma. Sve je na svome mestu. Rukama koje jedva pomera u tihaji dana, razgrče veš po žici. U ustima drži iskeženu štipaljku, a ostale na njenim nedrima vise kao mrtvi pačji kljunovi. Vazduh pišti pod ugrizima i žica za veš postaje niška vriskova. Dok se Selma povlači u kuću, mahrame ostavljene da se suše prijanjaju za sivu plohu dalji. Kao listovi bokvice, da izvuku nečist.
*
Bila je nedelja kad je tamo počeo rat. Selma to zna, I do kraja života samo će to znati. Osetila je da se nešto teško prevaljalo preko okolonih brda i neki muk se sručio u kotlinu. Tek onda hrupile su glasine, kao posle provale oblaka vodni talas pun zemne crnjavine. Da se ona pita, najradije bi iz sedmine izbacila nedelju. Dok na to misli, Selma se smeška i njene usne liče na načete kriške pomorandže čiju je slast već neko okusio. U tu prazninu dana, koji nikad više ne bi smio biti nedelja, kao i prvi i zadnji dan u stvaranju sveta, ona bi smestila mesec. Pun mesec, i sve mesečeve mene. “Zašto mesec?”, pita je otac, bivši sahadžija. “Zato što je mesec vreme koje nam je dodeljeno. A sunce je nula vremena”, kaže Selma dok otkida pačje kljunove sa svojih nedara. “Ti bi u danu meseca zaustavio sve satove, zatvorio bi dućan i otišao u park, da sediš na klupi ne mareći za prolaznost”. “Iha”, kroz kašalj izusti otac. “Vidiš li kako, kao prut, drhtim zbog toga, devojko”! On ispruža koščate suhe svoje ruke preda se, kao dve islužene šine, zahrđale modrinama nabreklih vena. Ruke taje, ukotvljene u široka ramena.
*
“Šta ti znaš o vremenu, jadničak. Ostavi je s mirom. Svuda bi ti da uguraš svoju krastaču od nosa”, kaže Selmina majka. Ona se zove Hava, starija je od čoveka, po svemu. Ima crvenu fleku na licu kao broš prikačen gde mu nije mesto. Fleka se povremenu povlači, inače liči na pirgu lišaja. I ne zna se radi čega krasta bukne hrapavim crvenilom petlove kreste. Sada, krasuljak na Havinom licu ima oblik kupine. “To je moj krasuljak”, govorila je mala Selma tepajući krasti ispod Havinog oka.
*
Pucka rasušeni točak septembra, u mirisu pripitomljenog neba, u mahuni na ustima mrava. Mrtvaci dišu kroz suhu travu – nadomna svadba ogradu ruši. Na rubu groba, buljookog udovištva heroina, koja osim tužnog osmeha na licu nema ništa više na ovom svetu, kob u vrlinu pretvara. Ko zadnja vojnička noć, upinjanje pod belinom plahti oduzima nam snagu voljenja. Nepouzdana mudrost i hladna samilost očeva kržljavu decu njive. Pod sečivom noći hlebna prestonica kisne u mravljoj žurbi. Sad ni mržnja, ni pokajanje nemaju snagu ruke za mrtvi odjek iz svlačionice gde Aždrail, prerušen u atletu, napuštene skuplja duše poustajale prazno. Usijano sito uma troši zemlju: golubijim ugrizom voljenu saksiju-nakazu hrani. Odmiče sedmina, puckaju salnici točkova na pladnju nedelje. Davnina je šarena mahrama kelnerica presamićenih preko pljuvaonice, gde pod nogama zadriglih čuvara tutnji zaboravljena pesma naroda – prazna kolevka rohavog tvorca. Bajato pojanje suhih čahura tanušnom dobu obeća dom, šaku lake zemlje. Iz fišeklija beo osmeh zveri sleće na kupinasto čelo. Glagolje glasne žice: belilom teških voda san kuca na vrata. Korakom sahrane duge vernici ulaze u kabine zvezdanog sirotišta. Na olujnom pladnju boginjavo kolo istoka namešta vetrokaze maloj duši.
*
Selma ne zna šta je iza brda. Sigurna je da tamo nečeg ima. Jer nemoguće je da ovo ništa prelazi liniju neba. A sve je ništa što predugo traje. Kao čekanje. Doduše, njen otac ne čeka ništa. Ništa do li zadnjeg trena. Ali i to mora da se zasluži, rekla je jednom njena majka koljući na krlji petla. Petlova štipaljka je ostala skamenjena, dok se kokošije obezglavljeno telo trzalo u prašini. I dihanija sigurno govori, Selma čuje prepolovljenu reč na crvenom, kao nož zašiljenom, petlovom jeziku. Njena majka to svakako ne dočuva. Hava je izgubila sluh zbog eksplozije bombe na njihovoj terasi. Dan se tada sklupčao u svoja glušna nedra. Pamučnom glavicom na vrhu šibice Selma je danima čistila sukrvicu iz majkinih ušiju. Ugrušci su bili tamni. Tamni kao svaka gluhota. A takvim je imenom jučer Hava nazvala ovo mesto. “Šta smo mi Bogu skrivili!”, još je rekla ustajući sa klimave stolice kraj šporeta. U šporetu je pirjala vatra, hladna. Na šporetu je knjučala voda, hladna. U hladnoj sobi drhtale su senke, od studi.
*
Ova kuća i ova terasa pripadaju Šeremetu, a sama dalj pred kućom pripada sivilu brda, stamenosti koja ovom mestu pridodaje uzvišenost i tad se ona meri pedljima neba i neprisustva ljudskog. “Eno ga!”, radosno uzvikuje Hava i prstom upire u razgolićeno jutro. To tamo pod brdom mili čovek, kao uspravljeni opušak u piksli na stolu osutom trohama. On ide svojim putem. Ide zato što je naumio stići negde, sada, u ovom vremenu kad nije vredno umreti na putu svoga hodočašća, nego je dobitak pristići do mesta odabranog za skončanje. “Svakoga dana taj prolazi tuda, i još nisam videla kako se tuda vraća”, kaže Hava. Selma poznaje čoveka koji prolazi, kojega mahrame sa žice pod terasom zaklanjaju dok ne mine. Kao da svaka krpica na žici predaje tog čovečuljka jedna drugoj, umotavajući ga u prazninu svojih ispijenih boja. Mahrame liče na dlanove koji drhte da ga, majušnog, ne povrede.
*
“Šta ćemo jesti danas?”, pita otac.
*
Iz malih soba vire nežna ramena ženki, beli violinski srhovi samotnih postelja. Poštujuć svrhu dečije vriske, strugači drva zaustavljaju crnouljaste gatere jeze i, zaista, koso stiže dan. Dobročinstvo krznara-proleća umilostivi čuvare ove zemlje. U ispijene dlanove knjiga zuj nebeske mušice, kroz sopoćanski san polaže iskru: hleb trpljenja. Stare žudnje ko detinji prsti, u crnom času uklinju starozavetnu, bakalničku memlu! Isparava snenost. Huje horovi hramova. Gorko se bude umiveni ljudi. Samilosno, strahovi nose reku, mimo kuća praznih prostiru musavu deku domorodačku. A reč, zvečka čuvara, bačena u mravlju jagmu, odoleva nežnosti porodilje. Teško odmiče mučnina sedmine. Na hajku liči samotna gungula okovana ledom na groblju izvan grada. Koso svanuo dan i čuda-sati, kao rukom, jutros podupiru jezu – o, da je bar nekom oprost dati! Baš kao da je neko u kući umro – dotučeno kapa crna česma na tvoje meko čelo: bridovi pale detinje obraze. U teškom ti disanju boravi trezna jesen pijanca. Čini ti se, mekota u kojoj ležiš ima toplinu brda-jaslica. Paučina nad vratima drhti u pustoši sluteć skori dolazak ukućana. San ti izmiče, a trepavice nežno miju, vesnice plime, dan sa kojim otpočinješ starenje!
*
Svetli nad gradom daleka studen, i dalje se nema kud. Na pustom trgu, gde trafika uz semafor mirisom duhana grezne, smrskana karta otadžbine uz oluk odvaljen visi na okrunjenom zidu. Krišom putnik zadihan tuda uđe u grad dotaknuvši kuk mesne pevačice, rasteravši šutnju pod strehom strašnog suda. Na prozorima glušnim, iza buđavih novina skrite brehću senke usedelica, šlapavih ruku. Podnapite neimaštinom skupljom od domovine, ukotvljene pored šporeta, zamišljene nad šakom smežuranog pasulja na stolu rasutog u kućice, rede i bištu bris kamilice, miris paljevine čiji smisao ne podnose. Kraj ćuprije koja nekad povezivaše obale a sad ih samo uveličava iskrzanim rubovima, ne visočija, ni jača od telefonske govornice, Altun Alema, ukleštena između vonja nadničarskih kuća, sirotinjskog naselja i ambulante, noćas zaustavi, avaj, ne stranca već raskošnu Evropu. Moćnija od sedam velikasa, sa jezičkom iznad prizemljišta u sanjivosti, čuvarka naroda koji odlazi, vazda onog koji dolazi – prirasta u istoka vreme da ga podjednako bude za sve stanjene molitvom usnice mirljive. U rečima koje danas jak oslonac imaju, da bi našla nežnoga prijatelja u gradu na reci, koji će ti u samrtnom času posvedočiti da samoću podnosi svako osim bolesnika, moraš ostati verna suštini ljubavi, dušo moja.
*
Truhlo se iskrade novembar. Naš govor postade taman, zreliji pred očevom od nemanja stravom. Sneg pada. Truhlež se podvlači. Ko malo topline u nedrima, sestre grče svoje devojaštvo. Gore lambe. Belilo u prozorima mami utekle duše iz memle – tiho streca starčeva meka ruka. Grizemo u strahu crnilo sa nokata i zemlji koja uniženost snosi obogaljene zaveštavamo reči. Do neba se čuje naša vriska – naša se ludež mekovna mirisom novorođenih podmlađuje i špara. Ledeno bukte praznične vatre, vetar miriše na sazrelu šumu – na grmljavinu sluti truho plot. Noć sanjiva tapka u mestu, vrelinom pazuha opijena kroz čeljust provlači daljinu. Hripila iz prastarog sna, glad hrani sladunjavu prazninu-sebe. Ozgor, nad skamenjenim svetom živih, gledaju se žute svetiljke, sa pragova u daljinu bogaljastu zarivene, nadahnute i pobožne. U zapuštenim posteljama uzdižu se, sa oklevanjem, blede žene, da umru u žrtvenom godu svitaca. Kroz san minu milina stare šume, pretrneše u vaznama grdne duše, javi se težak glas zlosrećnima: s grmljavinom, suha zima dođe i nemlji zastasmo na pragovima stiščuć uza se sitno potomstvo. Na sahranjene u crnim kolibama, na dečije prazne oči, spusti se divljina zaboravljenih reči. Za mirisom hleba, snemogle seni braće i sestara provališe u zavetrinu, u zblazni domik, a sveta i uvehla nedra starica pomraziše krotku mladost i zemnu snagu obasuše dobrom.
*
“Šta ćemo jesti danas?”, pita otac.
*
Zadnji dan u godini hleba, pretesan za hladnoću ljudi, zaptiva rupe na grobnicama. Sad kotlarnica greje gradski vrt i cvile detinjasto u snu neimari prolećnog mira. Na jastucima, uniženi plove krotitelji u konopljanoj groznici. Ispod mlečivih, teških mostova pohabane senke ispaštaju vesele vekove gradova: narasli brid, goli ukus krvi s podlanice dečaka. Krznima noći obuvene, samačke devojačke sobe nestvarne, uštirkano belilo nude i mlečne recepte: Oslonac za reči, mali čipkani krevet s pogledom na čajnik, bubuljičavu mušku ćud, grudvu proleća i nišku mekih usta. Grubi plišana usna; grkne cveće i nož-rugalica miluje kosmati vazduh s polja. So na rani dosnivaju nasukane ose dana. Otežalo disanje ludaka nedelju tumači. Moćni su još sparušeni žbunovi praznika u novinama mesnim. Moćna je avet slobode, izelica samohrane dece na kućnom pragu. Zbog obećanja tvrdih, izvešana po krošnjama, smrde na luk nedra starica. Vlagu pastirskog oka, u mislima došljaka, pali koža bludnice. Na vrhu podneva monasi piju vino manastirskog geta. Deca okruglih ruku žure u naručja brda uspavana molitvama. Iglicama borovim obrasta lice anđela, ukorićeni bukvar nebesa. Šta čekaš, nakazni sine, pod lupom nepogode, upijačem svetova.
*
Umorne presreće blago pojanje – majka-daljina im nudi svoj mir, mehlem za sve pogibeljne godine. Odronjavaju se mahovinaste vode i pizma starih isposnika raste u vlazi plašnog proleća-sina. Na taljigama dubretara – decembar preko groblja oklevajuć stiže u samotan san smerne kotline. Ko lice umrlog, čvrst je dan. Zaboraviše svoju sudbinu žene isterane iz mesečinaste noći. Dok molimo se, zlo se povija: nad kolevku toplu nadvija se naša obnažena truhla pesma. O, nek kletva sustigne svakog ko odavde ode okrvavljenih ruku do lakata. Tiho u belim glušnim sobama, u noći koju pregaziše reči, ruke otaca ispiraju zvezde. Snimo svoje dane. Kuknjavom i disanjem hrani nas, nežne, mekota hlebom opijenog juga i uveseljava nam ozeblu dušu propadanje brdskog narečja. Dok navike nam prazne usta, drhteći mnimo lomljavu leda i zinulu posekotinu-reku blatnu, svijamo na gola nedra. Kruni se svehlost leta međ prstima oštrača noževa. »Smrt: ogromnost Prostora uze za meru naše Duše, i samo ona zna, zarivena u spokoj, kartaške ruke oštrinu, iznutra, što hrani u kljusu uhvaćenu reč. Strah što puni ispijena usta tepava, ojačaće nam, crni sine, posnu zemlju, crkvenu i gnjilu«. Godina pisara prezrenog minu: staklenih novčanica zveka traje u krilu juga sablaznog ko san.
*
Stajskom toplinom gori ovo veče, kiselasta konjska snaga ubrzava zvezdu padalicu u tvojoj kosi. Drhte nedra opustošenog vetra. Pod pazuhom odranog leta krvari pupak detinjstva, i tišina rabna s pogreba upada u dvorišta uoči petka, starog azila. Oko vatre posedali, starinci prevrću štapom pepelne reči, drevnost čistog hleba. Držeć se za ruke, Mi, grobljanske urne opijene, ulazimo u savršen svet navada! Mrznu igle kantara grehom, rimskom truhlinom nabijeno uho okrznu noć – zapljuvak azbučne rose. Isceđene redovnice prte sedmoglave napeve. Dvori šestar predgrađa otadžbinu uprženog hleba: dugi su sati bistrog uma, i škljocanje vilica rije nameštaj mrtve vojne. Ruku za ruku, beskućnici ulaze u decembar grebući asfalt ozeblina. U toplim venama krajeva mukliji vazduh goji zapahu gotskih riba. Julskom lulom opojni kazan kotlina ratnički poklič snuje. Gde kratkovido šilo dana zoblje vunenu dremež kamenih tkalja, čajna kesica polja stvarniju kišu čeka – hrabrije listanje; a bor, do grla obuven vojničkom čizmom štiti hramove jaslica. Gole matične ptice ovnujskom rogu Malu muziku služe; regne žutilom slame grobljanski mir – vojnički šator ruku. Stražarsku zebnju navijene sove narovim okom bude; barske utvrde kuje nebeski zlatar – domajni vezir juga. Krilati uspara štalskog narečja – dalekometno srce svemira.
*
A svemir o danima zemnim ništa ne zna. Kad dan je gladnih podriven postom, po kući redi Agara, sudruga sećanja, devojkana bez igde ikoga. I danas nije hora činit hizmet. Po kući, dok sipi, prašina pucka po snovima rasutim niz jastuke. Zato je dan ustava lepoti, sanjanju. Zato, dan je čahura dlanova, čuvarkuća tajni. Tučani nož zaboden u nebo hleba. Omrtvo čas preko pustog praga. Zuj podneva otvara san. Glas mujezina utače u bravicu slepog oka. Šetac zastaje da zasuče rukave. Pod strehom koricu hleba sliza sunce. U trohama, plaminjajuć, usna dodirnu usnu. Žilet reči koju je napustio gnev. Na mostu kazana, ogleda se u vodi, i drhti od praznine, ničija. U dalji, belasaju starački laktovi, u praštanju. Tamo, neko zabode nišan, marno, u humku smirenja. Žene na prozorima, trepćući, čekaju nikoga. A uporno, uporno mašu kosama, na sve strane, vetrovi pustinje. Preko polja i brda drhat, palidrvce, saziva trenutke na zemlji. Da se zavrsi započeto.
*
U snu Šetač više nije sam. U skučenju mnoštvom, ni radostan ni tužan, grad se zatvara u svoje sobe. Kao zebnja u petlovu javku, minu ulicom ljudsko samstvo, zanos uzvišenog gospodina. A svet, nije od dana. Jer dan sitih duži je od dana gladnih. Tužniji, kao majkina suza, u kupici soli na dlanu. Dan, iz sećanja prizvan, večnosti zaštitnik, vernika je prsten. Na stolu čigra, sebe samno ispunjava. Ružnoćom u promeni koja se opire. Koja se obnavlja. Dok Agara snije, proleće nam dolazi na vrhovima prstiju. Pod strehama, mačjih očiju, nebesa liju pekarsku toplinu, sutrašnji san. Pradavno je ovo započelo, nadanje. Sa uha na uho, sa usne na usnu. U liptanju lišća, zamahom metlara, vreme kruni stare rane. Kad vidovnjaci odu, niko neće doći. Kad svi odu, posvudnost konačno liči na domovinu, u grljaju I hladnoći. U izlozima, neonske trepavice, pijavke sna, množe se iznutra slepoćom u pesmi starozavetnoj. Sada, samoća je ime crne noći a samstvo dušina ruža.
*
Ljubav, neman trooka i draga, prva i poslednja, unižena i hvaljena, tvoja pratilja, samni svete. Ne brani se skrušenošću, u očaju. Ne prozivaj mrtve trave, ne sažimaj snima jave: mnogoglasje ranu rije ispod srca. U bezličju ime tvoje zagubljeno, diko moja. Što bila je san, šute pod strehama beskućnici. Liskaju vrelu kišu, u zasencima ulica, zaboravivši poreklo, lakobu mesečine. Eno, u staklu izloga, tvoje čednosti ruho, truhne izloženo podsmehu. U vrevi, Šetači traže negdanja lica, nitima spojeni na daljinomere, tankim prstima kuckaju slova subine. A ti, mrtav hladan, hoćeš da se uspneš na tron: verujući telu, zahumlju sna. Jer Agara nikad nije bila dete, crna, crnja od crne noći. I nikad neće biti dete, u nečijem snu. Pod hladnim kamenom. Arabeskom samstva. U dalji, u cvatu koprive, držeći se za ruke, deca su starci pustinje. Ljubav su, bestelesna i vrela, reč kazana na kraju.
*
Stopa za stopom, san u snu. Kad su Šetači tvoj rod, Agara je majka tvoje vere. Kad javkom petla, starijom od žeđi, vreme napusti svoj dom. Kad sunce postane mlatilo na gumnu mesečine. Kad gungula slavi sebe, nulti sažetak. Pogledaj, na prozorima drhte trepavke neba. Goli zidovi. Prvotni sni. Bezvredne novčanice. Na mostu, zahrđali katanci čuvaju tvoju zebnju. Ne boj se. I prag je tu gde si ti, dok tvoja senka upire u tvoje čelo, uzvikom zabrane. Kad zidovi padnu, sećanje podigne zastore möre. Tešku barku. Kolevku jezika. Granicu dobrote. Dok deca plaču istim bolom, cveće vehne. I Onaj što lije suze, kad neko umire, ničega se ne seća. Jer ima oko na vrškovima prstiju. Čitače peska. I kad si sam, jak si. Jer i ti I On, imate svoju šutnju. Horske slavuje neba. A to je milost. Posvudna mera daha. Jer nema promene mesta, jer ima mesta bez promene. Zidova od snova.
*
Ne bojeći se tamnih kuća, ni mesečine koja staračkim kašljom goliti gluhu pozadinu dva groblja, svitkajući cigarom između ukoso pohabanih usana – ležerno stiže do tople pekare, uglavljen u svitanje, Šetač pod šapkom pozornika što skriva bubuljičavo svoje lice, promenu crnog kursa i vremena. I mršavi psi, lutalice, iz lirske izbačeni upotrebe – dovlače se za njim ovde da ubrzaju mrenje. Jezicima oblizujuć razvaljenu ruku prosjaka, zagledane u farove prazne, u muhadžerske oči, kao noć bogumilska, drhte sveće milinom trudne žene, uz kolevku zanjihanu tugom i besanicom. Pod šamijom grada, u kojem se desi tvoje rođenje, pod naborom ranog proleća, glas sa kuće božne pali žudnju za postom, u prašini, u sjeri utornika razrovljenog gradnjom. Šalje poruke u svet, gubi zamah, unižen bukom, priteran uza zid na kojem vise ratne objavnice. Crne se ruke spuštaju na tvoje kapke, blagom skamenjene usne. Od uboja skapa ugnuli vek. Poželi mu gordost stare šume – u tuđini toplo krilo domajno: činiju blagog hlebovnog čaja. Gole mahovinaste kiše njišu njegov duboki san. Kosu meku lasta uzima za gnezdo vetrova. Slasti malog prsta u sisanju boji se majka-nerotkinja i nad praznim rukama šapuće: Spavaj, nek ti Bog čuva strah. Tvoji vršnjaci – umilni starci – imaju danas težak dan: suočenje!
