Honda
Gotovo svakodnevno, predvečer, kad svi u zgradi odmaraju, uzmem štap za pecanje i odlazim na adu. Sjednem na mali panj, između dva kamena zapalim vatru i na nju spustim džezvu. Zabacim praznu udicu u vodu, štap zaglavim u rašlje i ne diram ga dok ne krenem. Inače ga nosim samo da ne izazivam znatiželju. Ne želim loviti, samo želim gledati u vodu. Ljudi se čude onima koji sjede i gledaju u vodu. Ako će se uskoro utopiti, onda u redu, ali inače je čudno. Štap je moje opravdanje.
Gledam malo u rijeku, malo u zgradu i motam cigaretu, ručnim radom oplemenjujem porok.
Kad u rolni cigaret-papira naiđem na upozorenje “six leaves left”, obavezno pomislim šta bi se dogodilo kad bi svijet dobio upozorenje da mu je ostalo samo šest dana života. Siguran sam da na svijetu postoji nekoliko ozbiljnih, discipliniranih ljudi koji bi te dane iskoristili da srede repove koje su ostavili u životu – vratili bi dugove, platili račune, poravnali kredite, napisali oporuku i posljednjeg dana pozvali ukućane da im podijele mudre, oproštajne misli.
Ipak, mislim da bi većina ljudi preostalih pet dana provela na isti način.
Prvi i posljednji dan proveli bi u šoku, zbog užasnog saznanja i u strahu od smrti.
Ostala tri dana pravili bi se da se ništa ne dešava i da se radi o lažnom upozorenju.
Honda se pojavi odjednom, kao da iznikne iz zemlje, tresne s neba ili sklizne iz kosmičke crvotočine. Najprije će biti da izađe iz jednog od šupljih stabala. Honda je nekad bio motorist koji je na Grobniku podizao publiku na noge svojim bravurama. Otkad ga ja poznajem, on je beskućnik, a od slave mu je ostala samo izlizana jakna s krilatim grbom “Honde” na leđima.
Prva rečenica koju je Honda izgovarao uvijek je bila:
“Jes’ ti dobra kabanica.” Kad mu je ja ponudim, obavezno odgovara: “Ne treba, samo joj se divim, valjda zato što sam u životu puno puta pokisao. Imam ja svoju jaknu. To mi je sav identitet što imam, a čovjek mora imat’ identitet, da zna ko je. A i rokerska je, šik…”
Onda bi me zamolio za duhan, pušio i odlazio uvijek tako brzo da ne uspijem uočiti kuda nestane.
Jednom mi je rekao:
“Nemoj ići preko rijeke. Neki ljudi stoje na brdu i gledaju dolje. Nemoj ih se plašiti, samo stoje i gledaju, ali nemoj ni ići preko rijeke.”
“Kap veselja”, Vrijeme, Zenica, 2018.
Fotografija: Edvin Kalić
