Kretanje
I
primećuješ li
kako te sve manje ima
u tom neprekidnom rasipanju
svega što je nedovršeno
tvoje lice postaje pesak
jedan pokret koji se pretvara u prostor
između svih jutara na prstima
odakle si morala da kreneš
da bi stigla ovde
prostor će postati vreme
i znaš li da je to kretanje
jedino mirovanje
i sve konačnosti
sažete u jedan zvuk
primećuješ li
kako te sve više ima
u svim vraćanjima
ka jednom dalekom brdu
na kom i dalje
u prvom sumraku na svetu
po prvi put otkrivamo tišinu
II
od čega zavisi ovo ubrzanje bez korena
koje nabire bljeskove u nama
zimzelena rđa ostaje umesto pamćenja
i sazreva u bakarnu kičmu rastanaka
sporost koja se ponavlja
kao ljubomorna veština vetra
da stari zajedno sa svetom
kroz koji je prošao
i kroz koji će tek proći
i na kraju
ponovo nestaje ovaj grad
od koga je ostao samo vetar
u čijim se konturama
od svih ulica i zgrada
još može nazreti samo
tvoj dlan
III
da li osećaš
kako nas nešto pomera
kao težina dalekog prisustva
progorena iskustvom blizine
kako se trenuci sabijaju uz drveće
godine u pršljenove kiše
vrt se vraća u zrno tela
čija je ruka bila glas
u rečniku proleća izvezenog snegom
to je trenutak prisećanja
koje uvek stvara odrone
oko svojih središta
i povlači za sobom svaku mogućnost
utisnutu u trajanje
a taj trenutak daleko je ispred nas
svi sutoni među krovovima
obale u kamenu
i možda
duboko u tom toplom nestajanju vetra
taj trenutak je naša jedina starost